Како су родитељи у СССР-у шили новогодишње костиме за децу?

Јутарње новогодишње прославе у вртићима и школама биле су најомиљенији празник совјетске деце. Малишани су се дуго припремали за тај дан, учили су стихове напамет, песме и плесове, а понекад су постављане и читаве представе. Било је уобичајено да деца на „јелку“ (тако се звала таква представа) долазе обучена као за маскенбал.

Обично су родитељи играли улогу костимографа. Мало је било родитеља који су могли да купе костим у продавници „Детски мир“, већином су морали сами да се сналазе, тако да је све зависило од њихове маште и креативности.

Пахуљице и зечићи

Најпопуларнија варијанта је била девојчица-пахуљица у пару са дечаком-зечићем. Није јасно како је настао тај обичај. Може се претпоставити да је узрок у једноставности кроја, будући да су родитељи са бакама и декама све то правили ноћу уочи празника од онога што су имали при руци.

„Костим пахуљице је било једноставно направити. Узме се бела подсукња и на њу се укруг нашију широке траке са наборима. Оне су се правиле у више слојева док се не добије нешто попут шпанске сукње. Затим, да би сукња била пахуљаста и да би лепо стајала, растварали су скроб у води, умакали у њега сукњу и сушили је окренуту наопако. А затим су одозго додавали сјај и шљокице да би костим био сјајнији. Горњи део је био још једноставнији. Узме се обична бела мајица и на њу се пришивају чипка и шљокице“, прича Олга, која је и сама носила такав костим на прославама током 1970-их.

Они који су имали могућност куповали су ацетат (ацетатну свилу) и шили квалитетнују хаљину. Али таквих није било много. Проблем није био чак ни у тканини, него у томе што је за озбиљније шивење била потребна шиваћа машина коју није свако имао. И наравно, било је потребно време, а сви чланови породице су били запослени.

Са зечићима је све било још једноставније. Дечака би обукли у белу кошуљицу и тамне кратке панталонице, а онда би му додали лептир-машну и на панталонице залепили репић од вате. Главни део костима су биле уши, а оне су прављене од картона на који је налепљена вата и затим су причвршћиване на рајф за косу.

Црвенкапица

Да не би све девојчице биле пахуљице, поједини родитељи су својим ћеркама шили костиме других јунака. Олга је једном била Црвенкапица: „Квалитетна тканина је због несташице често купована унапред, пре него што затреба. Уочи једне Нове године мени су сашили костим управо од црвеног сатена који је био купљен знатно раније. Мама ми је сашила сукњу и блузу, а тата је направио нешто попут корсета од чврстог картона и пресвукао црном тканином. Испало је нешто попут шампионског појаса ММА, који је повезивао сукњу и блузу“.

Малвина је такође била јунакиња дечијих јутарњих прослава. Она је морала да има светлу косу, али нико није хтео да ризикује и офарба косу свом детету, а нигде није било ни перика такве боје. Због тога је Малвина обележавана само бојом костима. Имала је лепу плаву хаљину и на глави огромну машну.

Космонаут

После Гагариновог лета у космос (1961) костим космонаута је ушао у моду. Додуше, прављен је само за дечаке.

Родитељи су га правили тако што би на било који комбинезон налепили или пришили фолију. Кацигу су правили од картона, али је престижно било пронаћи стару кацигу за мотоцикл и облепити је фолијом. Тако је костим заиста личио на скафандер, а на шлему су црвеним словима писали „СССР“, као на правом.

Зверчице

У продаји су биле лепе маске животиња. То је био најједноставнији начин да се од детета направи медвед, лисица, зец или веверица.

Али људи су ипак и шили ове костиме, често од старих изношених бунди које више нису биле за ношење а још увек су чуване у орману. Тако су понекад зечеви изгледали као прави.

Национални костими

СССР су чиниле републике у којима су живели различити народи, тако да је национална ношња такође била популарна. На пример, костим Украјинке се састојао од сукње са кецељом, пешкира, блузе са широким рукавима и разнобојног венца на глави са мноштвом сатенских трака уплетених у кике. Дечаци су носили шалваре и кошуљу са широким појасом.

Девојчице су понекад облачене и као Циганке, са дугом црном сукњом, мноштвом перли, шареном марамом набаченом преко рамена и увијеном косом преко које је повезана марама. Постојао је и узбекистански костим: огртач јарких боја, извезена „тјубетејка“ (плитка капица) и мноштво плетеница.

Већ касније, током 1990-их, после распада Совјетског Савеза, у продавницама се могло наћи све што човек пожели. Деца су одлазила на јутарње прославе у костимима Бетмена и Спајдермена. Па ипак, поједине породице су наставиле саме да шију костиме јер им се нови нису допадали: „Сећам се како сам већ почетком 2000-их сама сашила сину костим. Узела сам стари гримизни огртач и направила од њега лепу пиратску униформу са еполетама и златним ресама. Нису ми се допадали ни костими зечића и мачића, ни нови јунаци из стрипова. А ни квалитет није био задовољавајући“, прича Олга.