Како су у Совјетском Савезу школована и васпитавана деца?

Russia Beyond (Сергей Васин, Всеволод Тарасевич / МАММ / МДФ / Russia in photo)
Совјетска власт настојала је да од сваког детета створи пуноправног члана новог комунистичког друштва који би био од користи својој земљи.
  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Док је у царско доба васпитање и образовање деце претежно остајало у оквирима породице, совјетска власт је то питање ставила под своју контролу. Било је то посебно актуелно у атмосфери оштре поделе друштва. Унутар једне породице могли су бити људи са револуционарним и контрареволуционарним погледима. Сматрало се важним да се детету усади исправан поглед на свет без обзира на ставове родитеља. Поред тога ниво образовања велике већине становништва био је изузетно низак, па је било важно да се деца изведу из орбите уобичајеног начина живота и обезбеди им се друштвени успон у будућности. Уосталом деца су будући градитељи комунизма.

Школе у царској Русији

Школа у фабрици у Самари, 1895 - 1905.

Пре револуције 1917. године васпитање деце падало је пре свега на породицу. Родитељи су сами одлучивали да ли ће код куће организовати наставу или слати децу у школу. У селима, где је било много деце старија су често васпитавала млађе и водила рачуна о њима, а осим тога сви су још од детињства били заузети пољским радовима и бригом о стоци.

Сиромашнији родитељи слали су децу да раде, рецимо као шегрти код мајстора. Практично, било је то ропство. Бројни такви примери описани су у књижевним делима („Међу људима“ Максима Горког или „Вањка“ Антона Чехова).

У Руској империји није било ни обавезног школовања, мада се о потреби његовог увођења говорило још од осамдесетих година деветнаестог века. Школа је било много и стално су ницале нове, међутим одговорност за организацију школовања (и велики део трошкова за његово функционисање) била је на појединим регионима, срезовима и губернијама. Ово питање свако је решавао на свој начин, док јединственог система контроле није било. Као што није било ни јединственог школског програма, а сваки наставник, у зависности од искуства и образовања одлучивао је чему ће и на који начин да учи децу.

Сеоска школа, 1910 - 1917

Од јаслица до школе, државни систем образовања

Совјетска власт прва је у историји Русије која се позабавила проблемом општег васпитања и образовања деце. Питање на који начин и у каквим условима дете одраста није се више тицало породице, већ је постало ствар државе. Уосталом, васпитаван је нови члан совјетског друштва, будући градитељ комунизма. Таквој особи требало је усадити правилне вредности. Она је морала да буде здрава, образована и радно способна, како би у будућности радила на опште добро.

Школа у Москви тридесетих година

Совјетска власт регулисала је живот детета већ од његових првих дана. Па чак и раније. Прво трудничко и породиљско одсуство у свету уведено је управо у СССР-у. Послодавац је имао обавезу да исплати жени накнаду пре и после порођаја, не дозвољавајући јој да ради како се не би нашкодило здрављу мајке и детета. Када би дете напунило месец или два (дужина одсуства мењала се, да би крајем шездесетих година прошлог века достигла годину дана) жена се враћала на посао где је на свака три сата имала паузу да нахрани дете (јаслице за бебе су се налазиле у самим комбинатима и фабрикама, а маме које доје децу из погона на кратко одлазиле код своје деце где су добијале топли напитак са млеком и храну пре сваког дојења детета). Тада су то били невероватно повољни услови за радне жене, нарочито с обзиром на чињеницу да су раније због рођења детета мајке морале да напусте посао чак иако би то значило и чисто сиромаштво за њих.

Совјетска власт почела је активно да шири информације о томе како треба подизати децу, како би била здрава, како одржавати хигијену. Совјетска власт се на тај начин борила против дечје смртности, спроводила превенцију разних болести (како детета, тако мајке).

После јаслица деца су са три године прелазила у бесплатни вртић, а са шест полазила у школу. У Русији први пут, управо после револуције, 1918. године усвојен је закон о обавезном (и бесплатном) школовању деце. Родитељи који нису одводили децу у школу прекршајно су одговарали (а социјална служба је могла и да одузме дете). Совјетска власт тежила је да сваком детету пружи неопходна знања како би оно постало пуноправни члан друштва. У царско доба само деца добростојећих родитеља могла су да добију врсно образовање.

Совјетска власт изградила је такву инфраструктуру у којој су и деца обичних радника и сељака, ако су хтела, могла да стекну добро образовање и постигну успех (рецимо, после Лењина сви совјетски руководиоци били су из народа).

Вртић у Архангељску, 1956.

Борба против дечјег бескућништва

У царско доба брига о бескућницима вођена је стихијски. Прихватилашта су отварана, финансирана било буџетским или средствима појединих добротвора, о сирочићима је бринула црква. У селима су за сирочиће били „задужени“ рођаци.

После Првог светског рата, а нарочито после Грађанског рата у Русији многа деца изгубила су родитеље и само званично било је око седам милиона деце без родитељског старања, притом у прихватилиштима свега око тридесет хиљада. Многа деца буквално су расла „на улици“, крала, просила и у перспективи постајала истински криминални елементи.

Држава је старање о деци бескућницима узела под своју контролу. Совјетске власти чекала је „ревизија“ и евиденција те деце којој је требало обезбедити кров на главом, храну и одећу. Формирана је специјална Дечија комисија, и отворен велики број прихватилишта и васпитних установа. Специјалне оперативне групе радиле су на железничким станицима и пругама, где су бескућнике буквално хватали и одводили на купање, хранили и распоређивали у прихватилиште. Укупно 280 хиљада такве деце налазило се 1924. године у прихватилиштима.

Бескућници и пионири на првомајској демонстрацији 1927.

Нови системи предавања

Совјетско време изнедрило је и нове педагоге којима је у део запало стварање новог система васпитања, практично од нуле. Посебну славу стекао је Антон Макаренко. На бази колоније за малолетне починиоце он је развио систем преваспитања неприлагођене деце и предлагао његово увођење у општеобразовне установе. Своје принципе Макаренко је изложио у „Педагошкој поеми“, а његово име постало је у Русији јако познато.

Антон Макаренко са својим васпитаницима, Јалта, 1930.

У старом систему у школама наставник је имао ауторитарну власт над децом, а Макаренков главни принцип био је да децу увуче у „заједничку ствар“ (рецимо лакши рад, попут чишћења учионице) заинтересује их чињеницом да је свако одговоран и за себе и истовремено једни за друге. Енергија детета на тај начин усмеравана је на опште добро, а оно је осећало да је важно и потребно. Осим тога, Макаренко је био привржен принципима „демократије“ у школској средини, деца су могла да износе мишљење, организовала су заједничке скупове, бирала председника одељенске заједнице, штитила нове или мале. Притом водио је рачуна о дисциплини и није се либио кажњавања оних који су нешто скривили и нарушавали ред.

Принципа демократичности, независности и чак самоуправљања држао се и совјетски педагог Виктор Сорока Росински. Он је основао Школу-комуну за неприлагођену децу „Ф.М Достојевски“ која је постала широко позната захваљујући њеним бившим ђацима Григорију Белиху и Леониду Пантелејеву, писцима култне књиге „Република ШКИД“ према којој је снимљен истоимени ништа мање култни совјетски филм.

Кадар из филма „Република ШКИД“

Комунистичко васпитање

Совјетски систем образовања комплетно је формиран крајем 1920-тих. Његов главни идеолог била је Надежда Крупска, супруга Владимира Лењина и заменик народног комесара за просвету.

„Задатак школе није само да образује, него и да буде центар комунистичког васпитања“, говорила је она. Васпитање на тај начин треба да „утиче на генерацију деце како би се створио одређени тип човека“. Крупска се није слагала са неким Макаренковим и методама других педагога али је користила принципе као што су самоуправљање или заштитништво.

Надежда Крупска је 1922. године покренула стварање пионирске организације за децу у Совјетском Савезу. Она је изникла из руског скаутског покрета, основаног још за време Николаја Другог, тачније 1908. године. Међутим, битно је да је пионирска организација по форми била скаутска, а по садржају комунистичка. Млади пионири васпитавани су у духу „оданости совјетској отаџбини, пролетерског, социјалистичког интернационализма, освешћеног односа према раду и јавном добру, овладавања духовном културом, непомирљивости према свему што је страно социјалистичком начину живота“.

Надежда Крупска у друштву пионира, 1927.

У пионирску организацију масовно су улазили ђаци са десет година. Пионирска организација заправо је деци усађивала моралне норме, да добро уче, буду поштени, вредни, поштују старије. Активно је промовисан дух другарства, помоћи, јачи ученици морали су да помажу слабијима. Пионири су такође помагали старијим и усамљеним људима, скупљали стари папир и интензивно учествовали у животу земље. „Икона“ и главни симбол пионирске организације, поред црвене мараме био је Владимир Лењин. Пионири су у поворкама носили његове портрете, полагали цвеће на његове споменике, и чак држали почасну стражу у маузолеју Лењина. Иначе, пре него што би постали пионири, деца су са седам година учлањавана у „октобарце“ и добијала значке са звездом и портретом Владимира Лењина као дечака. Девиза пионирске организације била је „увек спреман да се борим за ствар комунистичке партије СССР-а“.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“