Катарина Друга која је била опседнута идејом о увођењу просвећеног апсолутизма у све сфере друштва није прескочила ни питање образовања жена. Институт „Смољни“ за полазнице племенитог порекла који је императорка основала крајем осамнаестог века био је прва државна образовна институција за девојке у Европи.
Поредак института био је у потпуном нескладу са оним како је већина аристократа тог доба видела будућност својих наследница. „Смољни“ је требало да измени застареле друштвене оријентације. И поред тога што су девојке усмераване на брачни живот (узгред буди речено код већине матуранткиња он је био срећан) образовање у институту имало је амбицију да формира жену новог доба спремну да оплемени средину у коју се налази, и у истом просвећеном духу васпитава децу.
Ученице Смољног, 1909. година
Јавно власништвоИнститут „Смољни“ у својству образовне институције за жене постојао је од 1764. до 1917. године, али су промене у унутрашњем уређењу и карактеру током свих тих година биле незнатне. Од 1765. године почели су да примају „девојке из нижих сталежа“, односно оне које нису биле племићког порекла (осим кметског). Институт су похађале васпитанице од шест до осамнаест година. Постојала су четири старосна разреда, а у сваком разреду ученице су проводиле по 3 године. Најмлађе су носиле униформе браон боје, ученице другог разреда тамно плаве, трећег светло плаве, а најстарије су носиле хаљине беле боје.
Како би девојкама усадили лак и грациозан корак интернатска обућа била је тешка и дебела, а после тога леп ход није било тешко постићи. Накит није био дозвољен, фризуре су биле исте за сваки разред, а изглед ученица био аскетски и уредан.
И исхрана девојака била је аскетска, без обзира на њихову младост. Ученице су ујутру пиле шољу чаја и јеле земичке са маслацем и сиром, а понекада су у мемоарима спомињале и кашу. За ручак се добијала супа и пита, а за вечеру поново земичка са чајем и млеком, да не говоримо о обавезном посту када је била још оскуднија.
Александра Соколова, васпитаница „Смољног“ из четрдесетих година деветнаестог века овако је говорила о храни у институту:
„Цара (Николаја Првог) тог дана у Институту нико није очекивао. Вест која се брзо проширила по 'Смољном' да је цар стигао и са задњег улаза се упутио не било где него право у кухињу, једне је оставила у неверици, а друге силно уплашила.
Касније смо сазнале да је цар дошавши до котла у коме је тек била скувана рибља чорба, тачније уха, узео кашику, пробао прилично течно вариво и рекао: 'Чак су и овако јефтину рибу штедели... Е, сад, шта је главно јело? Па да... моји војници добијају бољу храну!'.“
Тако строг режим живота у интернату пре свега објашњаван је васпитном оријентацијом. Навика да се буде задовољан малим челичила је дух ученица и формирала активни карактер, неподложан депресији и лењости, чак и када би читав каснији живот проводиле у луксузу. Неки кажу да је ограничавање оброка објашњавано тиме што је читава институција била на државном трошку (породице девојчица нису ништа плаћале ни за одећу, ни за храну) а кухиња је уз то подкрадала намирнице.
Рођаци су могли да доносе девојкама пакете у којима су били новац и слаткиши. Било је уобичајено да се храна дели са мање срећним другарицама. А од добијеног новца преко обезбеђења могло је да се купи још пецива и хлеба (ваљало је после то благо поуздано сакрити у спаваоници од надзорнице).
Девојке нижег порекла, кћери чиновника, а не племића, трговаца и банкара, становале су и школовале се у посебном делу „Смољног“, такозваном Александровском. Житељке племићког Николајевског дела имале су одређене предности у односу на своје суседке.
Двапут годишње оне су се возиле дворским кочијама у пратњи официра, полагале императорске испите којима су присуствовали представници царске породице, посећивале императорске балове на којима су плесале са великим кнежевима и страним принчевима. У интернату приликом сусрета са девојком племкињом грађанка је морала прва да направи реверанс, а тек после тога да јој буде узвраћено на исти начин.
У свему другом живот васпитаница оба дела интерната одвијао се на исти начин. Девојке су биле смештене у собама које су више личиле на касарне. У једној спаваоници било је смештено десетак ученица. Простор је био врло скромно уређен, а поред кревета са тврдим душеком у заједничким спаваоницама налазио се и мали ормарић и столица. Зими је било посебно тешко, температура је умела да падне и до десет степени Целзијусових, а девојке су током ноћи морале да спавају под танким покривачима, а рано ујутру, чим устану, да се умивају хладном водом. Многе ученице, нарочито нове, које се још нису навикле, разбољевале су се. Али чак и у таквим ситуацијама васпитанице су налазиле себи одушка. У лазарету је било топло, могло је и да се спава и боље храни, па су се нешто сналажљивије младе даме претварале да су болесне.
Лекари и предавачи били су једини мушкарци које су девојке редовно виђале током 12 година „затвора“. У институт су долазиле са шест година и нису га напуштале све до матуре, распуст није био предвиђен (временом је дужина боравка неколико пута била смањивана). Циљано су бирани ожењени предавачи, старији и по могућности са неким физичким манама како не би били искушење за девојке. То међутим није помагало, и ти једино доступни мушкарци постајали су предмет обожавања девојака. Васпитанице су секле комадиће њихових бунди, како би их носиле са собом, сипале своје парфеме на њихове шешире и правиле многе сличне глупости.
Час географије
Карл БулаБио је такође обичај да се „обожава“ нека од старијих ученица. Свака ученица млађег узраста имала је свог идола и своју наклоност понекад показивала на прилично чудан начин. Како би доказале своју љубав дешавало се да девојке поједу комадић сапуна или направе нешто још горе. Срећом „обожавање“ се већином сводило на ситне услуге и величање. „Обожавати је значило трудити се да наиђеш на предмет свог обожавања, а то је обично била девојка завршних разреда и када она прође да вичеш за њом ange, beauté, incomparable, céleste, divine et adorable (анђео, лепотица, неупоредива, небеска, божанска и дивна), наравно, када мадам није била ту, а онда пишеш име обожаване на књигама и свескама са узвичницима и додавањем поменутих речи“, сећала се Марија Сергејевна Угличанинова, васпитаница „Смољног“ из четрдесетих година деветнаестог века.
Снимљено последње године постојања института „Смољни“, 1918.
МАММ / МДФ / Russia in photoДевојке су се са родитељима виђале само у присуству васпитачица, а њихова преписка је редовно читана. „Смољни“ је био потпуно затворена средина из које је било немогуће побећи. Међутим, физичко кажњавање било је строго забрањено, али су зато преступнице јавно прекораване због погрешних поступака. Ако су на часу слале цедуљице другим девојкама, оне су им качене за хаљине, скидане кецеље, остављане су без ручка, или им је у завршном разреду забрањивано ношење одеће и фризуре за одрасле.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
