Новогодишњи обичаји у Совјетском Савезу (ФОТОГРАФИЈЕ)

Само замислите: имате седам година, будите се у мразно снежно јутро 31. децембра, отварате очи и ви сте... у Совјетском Савезу. У углу стоји окићена јелка, сва засута сребрнастим нитима, са стакленим украсима у виду малих космонаута, црвене звезде и... Чега још? Да, и кукуруза! У кухињи се чује како нож лупка о даску, јер мама од раног јутра сецка „главну салату“. На радију Маја Кристалинска пева своју чувену песму „А снег пада“. Да бисте некако прекратили време до вечери скидате са радијатора топле вунене чарапе и одлазите у двориште где неко већ прави новог Снешка.

Нова година, 31. децембар 1958. Орел (Орјол).

Александар Овчињиков/Архив Руслана Павлова/Russia in photo

Тако је деци изгледало типично јутро последњег дана у години, и деца су заиста у потпуности уживала у безбрижном наслађивању сваким тренутком новогодишњег празника. Одрасли нису могли да чекају то јутро 31. децембра, морали су да почну са припремама знатно раније. Морали су ужурбано све да организују, а то уопште није било једноставно. Постојале су ствари и ритуали без којих совјетска Нова година није могла да се замисли. И у томе је свакако било неке чари, неке магије...

Празнични комплет за новогодишњи сто, Јелисејевска продавница, Москва, 1954.

Анатолиј Гарањин/Sputnik

Пре свега се морало размишљати о намирницама за новогодишњу трпезу. Почињао је „лов“ на нешто специјално, нешто „најбоље“ (свуда су владале несташице, тако да је то био управо лов). И он би почео неколико недеља, па чак и неколико месеци пре Нове године. Конзерва паштете, конзервирани ананас или фишек чоколадних бомбоница дуго је могао да стоји у најудаљенијем кутку фрижидера и то није смело да се дира! „То је за Нову годину!“ – гласи чувена фраза којом су лакомци одвраћани од празничних посластица све до „часа икс“.

Пијаца јелки уочи прославе Нове 1986. године.

Владимир Федоренко/Sputnik

У совјетско време су многи код куће имали праву јелку. Неколико дана пре празника су је куповали на пијаци или би је посекли у шуми (данас ово последње више није актуелно).

Кићење јелке, 1983.

Александар Грашченков/Sputnik

Јелку је обично китила цела породица. Већина украса је прелазила са колена на колено као наследство, а многи су сами правили украсе. То се учило чак и у школи, на часовима ручног рада. Многи украси за јелку били су везани за неку тему – за космос, пољопривреду или нешто друго, у зависности од тога шта је у конкретном периоду било популарно у јавности. Тако су се појавили украси у облику кукуруза, јабука или шаргарепе, или новогодишње кугле са портретима совјетких лидера.

Поклони за децу у робној кући „Дечији свет“, 1982, Москва.

Виталиј Савељев/Sputnik

Пред Нову годину су сви обавезно заједно са децом одлазили на новогодишњи вашар, у продавницу Дечији свет или у тржни центар ГУМ на Црвеном тргу. Па чак и ако није било довољно новца за куповину, људи су одлазили чисто да осете новогодишње расположење, јер су сва та места била богато окићена.

Новогодишње честитке

Public Domain

Поклони су припремани благовремено, мада совјетски грађани и нису имали много избора (на цени је била чак и тегла домаћих краставчића или прут кобасице). Понекад је неко честатао ближњима само новогодишњом разгледницом. На класичним совјетским разгледницама биле су приказане симпатичне животиње у шуми покривеној снегом.

Деда Мраз, Снегурочка и Снешко Белић на ђачкој новогодишњој прослави, 1971.

Владимир Иванов/Sputnik

Са највећим нестрпљењем је ишчекиван новогодишњи маскембал са Деда Мразом и Снегурочком (његовом унуком), који је трајао током читаве новогодишње седмице. Централна градска јелка је стајала у дому културе или позоришту, где су одрасли очајнички покушавали да купе улазнице за своју децу („нај-нај“ јелка и „гала“ маскембал су приређивани у Кремаљском дворцу).

Новогодишња приредба у дечијем вртићу Бр.1934, Москва, 1973.

Виктор Чернов/Sputnik

Они којима то не би пошло за руком ипак су одлазили на маскембал, али на неки скромнији. Такав маскембал је организован у сваком обданишту или школи.

Новогодишња прослава, 1963.

TASS

Људи су сами шили новогодишње костиме за маскембал. Дечаци су се обично прерушавали у зечеве и медведе, а девојчице у пахуље, лије или веверице.

Припрема хране за новогодишњу ноћ.

Борис Кавашкин/Sputnik

Цело то јутро и цео дан тог 31. децембра жене су припремале новогодишњу трпезу. У СССР-у је било неколико класичних јела која су обично прављена за овај празник, и свако се трудио да припреми нешто од тога, према својим могућностима. Идеалан новогодишњи јеловник садржао је салату „Оливије“ („руску салату“), салату од ракова („салату са сурими штапићима“), „харингу у бунди“ и (у срећна времена) сендвиче са црвеним кавијаром.

„Иронија судбине“

Ељдар Рјазанов / Мосфильм, 1975.

Док је припремана трпеза телевизор је, наравно, био укључен. Приказиване су совјетске новогодшње комедије. Оне су стварале празнично расположење, мада су сви већ напамет знали те филмове, јер су приказивани сваке године. Међу њима је на првом месту „Иронија судбине“ (1975), где Јевгениј Лукашин после пијанке у парном купатилу (руској „бањи“) уочи Нове године заспива под дејством попијеног алкохола, а затим се увече, кад је већ време за дочек, буди у Лењинграду, а не свом родном граду Москви, где би требало да буде.

Деда Мраз у снегу после парног купатила („бање“). Московска област 1985.

Валериј Зуфаров/TASS

После премијере овог филма многи мушкарци у Совјетском Савезу почели су и сами са пријатељима да одлазе 31. децембра у руско парно купатило, да се добро избањају пред улазак у Нову годину.

За празничним столом, 1971.

Борис Кавашкин/Sputnik

Увече се цела породица окупљала око новогодишње трпезе. Нова година је у Совјетском Савезу породични празник, као што је Божић на Западу. Био је обичај да се тога дана посете своји најмилији, ако живе у другом стану, и да им се честита празник.

Новогодишње обраћање председника. Пилот-космонаут СССР-а А. Леонов са супругом. 1. јануар 1986.

Алберт Пушкарјов/TASS

Пет минута до поноћи совјетска телевизија је приказивала обраћање шефа државе народу, и то је свака породица гледала за празничном трпезом. До 1970. године то обраћање је било нека врста извештаја о ономе што је постигнуто током године, а од Михаила Горбачова па наовамо председник упућује грађанима новогодишњу честитку.

Љубитељи зимског купања на прослави Нове године, 1967.

TASS

После председничке честитке на телевизији се приказује зидни часовник на Спаској кули Московског кремља и одбрајава се 12 откуцаја до поноћи, када наступа Нова година. И док сат који откуцава време свако замишља неку жељу. Неки су веровали да жељу треба написати на парче папира, затим то спалити у пламену свеће а пепео сасути у чашу шампањца и попити наискап пре него што одзвони последњи гонг (искрено говорећи, многи нису били присталице баш таквог ритуала, али су се сви трудили да за тих 12 секунди наточе шампањац у свачију чашу – то јесте било важно).

Јосиф Кобзон у новогодишњој ТВ емисији „Плави пламичак“, 1980.

Валентин Мастјуков/TASS

После „званичног дела“ почињало је свеопште весеље. Чланови породице су вечерали, дружили се и плесали уз „Плави пламичак“, први забавни програм на совјетској телевизији где су естрадне звезде и обични људи причали „о свему и свачему“ и честитали једни другима Нову годину. Један од првих гостију тог шоу-програма био је Јуриј Гагарин, човек који је први летео у космос. Узгред, тај шоу-програм се још увек приказује, и то само у Новогодишњој ноћи, у знак сећања на „стара добра“ совјетска времена.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.