Како се у Русији појавила „музика буке“?

Јакоб Штелин, историчар уметности у Русији, 1769. године је записао: „Требало би узгред још да споменем једну посебну врсту музике која се појављује у Сибиру у ливницама и уз коју ковачи и сеоске девојке певају и весело плешу као што други певају и плешу уз звуке племенитих инструмената.  Двојица момака или радника у ковачници изигравају музичаре, од којих један струже или тупим ножем или комадом гвожђа прелази преко танког лима у такту плеса, а други помоћу окаченог изливеног комада гвожђа, који често замењује велики гвоздени котао, свира бас деоницу.“

Јакоб Штелин

Јавно власништво

Истина, ови извођачи музике буке нису били музичари. Званично је први музичар у Русији који је дошао на идеју да у музичком делу користи шумове био Петар Иљич Чајковски. У увертири „1812“, коју је написао поводом 70-годишњице победе над Наполеоном, он је предвидео коришћење топовских плотуна и звоњаву звона.

Петар Чајковски

Николај Кузњецов

8. августа 1882. године увертира је први пут изведена испред храма Христа Спаситеља који тада још није био завршен. Топови су били постројени са обе стране оркестра и испаљивали су плотуне у ритму музике. Увертира је дочекана са одушевљењем, а поново је изведена 26. маја 1883. године приликом освећења храма.

Освећење храма Христа Спаситеља, 1883.

Василиј Суриков

Прво руско музичко дело које је у целини било комбинација шумова (а не само поједине ноте, као у случају топова код Чајковског) створио је авангардни композитор Михаил Матјушин. У футуристичкој опери „Победа над Сунцем“ (1913), коју је Матјушин креирао заједно са песником Алексејем Кручонихом и сликарем Казимиром Маљевичем, налазила се сцена параде над којом лете авиони. У тој сцени стварно је требало да се чује шум пропелера. Не зна се, истина, да ли су пропелери заиста били део првих поставки опере.

„Победа над Сунцем“

Јавно власништво

Бука и писак револуције

У Совјетској Русији музика на бази буке (музички правац који се данас назива „noise“) доживела је буран развој с обзиром да је тада у свим сферама уметности владала авангарда, па су револуционарне идеје које стереотипе доводе у питање привлачиле посебну пажњу. У „Декрету бр. 1 о демократизацији уметности“ (који су потписали авангардни уметници Владимир Мајаковски, Василиј Каменски и Давид Бурљук) аутори су саопштили: „Нека од данас, пролазећи улицом, грађанин […] посвуда слуша музику – мелодије, тутњаву, буку – предивних композитора.“

На сцени Првог радничког театра московског Пролеткулта (представа се изводила у позоришту парка „Ермитаж“) постављен је комад редитеља Сергеја Ејзенштајна „Чујеш ли, Москво?“ Била је то агитациона представа о победи радника над буржоаским елементом. У паузи комада публика је могла да види како радници (они који на сцени глуме раднике) граде трибину, а притом се чула музика буке.

Арсениј Аврамов, аутор музичког интермеца, описао га је на следећи начин: „бруји музика столарског алата: чују се две турпије, ручна и механичка тестера, камен за оштрење, секире, чекићи, мацоле, ексери, ренде, ланци и слично... Притом нема никаквог претварања – све је реалан рад, који је ритмички и хармонски усклађен“.

Арсениј Аврамов

Јавно власништво

Најпознатије Аврамовљево дело базирано на шумовима је „Симфонија пискова“, у којем се примењују пуцњи из пушке и пиштоља, фабричке сирене, звиждање паре, шум авиона и други „машински“ звуци. Главни инструмент била је „магистрала пискова“ коју је чинило од 20 до 50 парних пискова, постављених на главну цев, мада је дело могло да се изводи и на парним локомотивама и паробродима, „ако постоји довољан број покретних котлова (парних локомотива и пароброда) и могућност њихове концентрације на једном месту (железничка станица или пристаниште)“. „Симфонија пискова“ заиста је изведена у Бакуу 1922. године и у Москви 1923. године.

Арсениј Аврамов

Јавно власништво

Аврамов је истакао да је звук писка или сирене симбол новог живота пролетаријата, јер са фабричком сиреном радник ујутро одлази у фабрику, а са сиреном која означава крај радног времена враћа се кући.

Арсениј Аврамов

Јавно власништво

Двадесетих година је музика заснована на шумовима и буци била толико популарна да су се у школама и на факултетима чак оснивали „шуморки“ – оркестри који су такву музику изводили. 

Међутим, тридесетих година авангарда је у музици изгубила на значају. Уметност је брзо формализована и експерименти су постепено протерани са сцене. Музичке деонице остварене помоћу шумова и буке коришћене су само као пратња за поједине сцене на филму и у позоришту.

Главни поборник „музике буке“ у СССР-у народни уметник Владимир Попов је 1951. године добио Стаљинову награду „ за позоришни рад у сфери звучног обликовања представа“. Током свог живота створио је преко 200 различитих звучних машина.

Владимир Попов

Јавно власништво

И мада су у Русији noise музика и индастријал жанр поново почели да се развијају тек осамдесетих, темељи за овај развој постављени су првих деценија XX века, знатно пре него што су са радом почеле звезде као што су Пјер Шефер или Џон Кејџ.  

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!