Које музичке инструменте су свирали руски цареви?

Russia Beyond (Public Domain, Музеј Отаџбинског рата 1812, Metropolitan Museum of Art, Шереметјевски дворац – Музеј музике)
Музички инструменти руских царева су понекад били врло необични. Петар Велики је скривао своју страст према бубњевима, а Николај I је подстакао свог унука да свира трубу.
  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Иван Грозни је у младости на гозбама играо са лакрдијашима позваним на његов двор. Лакрдијаши су свирали фруле, флауте, домре, виолине, вергл и гусле, а њихове представе су често садржале елементе руских паганских обичаја. Али таква музика би пред руским царем била недолична и зато су на званичним пријемима на царском двору извођене само свечане руске православне химне. И то је била једина врста музике за коју је Православна црква давала царевима благослов.

Представници руског православног свештенства и писци духовне литературе противили су се старим паганским обичајима и за лакрдијашке песме су говорили да су „ђаволске“ и „сатанске“. Цар Иван се стога интересовао за религиозне песме. Учествовао је у црквеним богослужењима, певао у хору и умео да саставља како текстове химни, тако и мелодију за њих. Исто се може рећи и за прва три цара из династије Романов, од Михаила Фјодоровича до Фјодора Алексејевича. Петар Велики је први поред верских песама свирао и световне мелодије на музичким инструментима.

Петар Велики – певање и бубњеви!

Бубањ са палицама. Русија, друга половина 18. века. Месинг, дрво, кожа, гајтани, жиг на металу.

Цар Петар је од најранијег детињства међу играчкама имао војне добоше. Међутим, и њега су по традицији учили да пева у цркви. Касније је Петар у великој мери ограничио привилегије Руске православне цркве и иначе је презирао старе руске обичаје, али је радо у храму за време богослужења певао за певницом, и ту чињеницу су више пута помињали различити његови савременици. Гроф Хенинг фон Басевиц је писао да је цар волео да пева бас и да је имао „снажан глас и одличан музички слух“. Понекад је Петар чак и руководио хором, као на пример на свадби своје братанице Катарине Ивановне у Данцигу 1716. године када је „Петар... често прелазио са једног места на друго и сам показивао појцима у Псалтиру шта треба да певају“, као што сведочи барон Ајхолц, војни саветник мужа Јекатерине Ивановне Карла Леополда, војводе од Мекленбург Шверина.

Бубњар Царске гарде Преображенског пука 1708.

Петар је умео да чита ноте и добро их је памтио, што му је, наравно, помогло да научи да свира бубњеве од раног детињства. У редовима својих „потешних“ пукова (војске за игру и забаву) Петар се водио као први војни добошар, између осталог да би усадио осећање поштовања чак и према најнижим чиновима у војсци. Са друге стране, Петар је волео гласне звуке и помпу са којом су извођени војни маршеви. Временом је научио да свира и бубњеве. Свирао их је на многим свечаностима, свадбама својих пријатеља и војним парадама. Поред тога, виђен је како свира гајде и обоу, што значи да је велики руски цар био прави музичар.

Јелисавета Петровна – певање

Портрет царице Јелисавете Петровне, 1743, Иван Вишњаков.

Мање је познато да је руска царица Јелисавета наследила од свога оца таленат и љубав према певању. Јулија Демиденко, истраживач из Руског музеја у Санкт Петербургу, пронашла је 2018. године ноте које је императорка Јелисавета највероватније користила када је певала.

У 14 томова рукописа у сребрном повезу написане су ноте за концерт од 16 гласова које је саставио Герасим Завадовски, регент Хора Александро-Невске лавре. Један од томова који садржи партију са сопраном украшен је воденим жигом „Обручење Дјеве Марије“ чиме се симболично истицало да Русијом управља жена. Јулија Демиденко претпоставља да је то партија коју је певала сама Јелисавета. У једном од својих писама императорка за себе каже да је „први појац дискант“.

Петар III – виолина

Портрет Петра III, 1761.

Император Петар III, злосрећни муж Катарине Велике, владао је Русијом само шест месеци и практично уопште није утицао на руску политику, али су савременици памтили да је он увек налазио времена за виолину. Катарину, која није волела музику, много је љутила ова мужевљева страст према музичком инструменту. „Он није знао ниједну ноту али је имао одличан слух, и за њега је лепота музике била у снази и страсти“, написала је она. Петар III је имао колекцију изванредних скупих виолина. По свему судећи, музика је била једна од његових малобројних страсти, за разлику од жена или политике.

Павле I – чембало

Клавир „Цумпе“

Син Петра и Катарине, император Павле I, рођен је већ у доба када је свирање неког инструмента било обавезно за племство, и утолико пре за чланове царске породице. Павлу и његовој жени Марији Фјодоровној часове музике је давао Ђовани Паизијело, најпопуларнији оперски композитор с краја 1700-их, чији стил је утицао на Моцарта и Росинија. Паизијела је у Санкт Петербург позвала Катарина Велика 1776. године и он је тамо служио као дворски композитор до 1784. За то време је давао часове великом кнезу и великој кнегињи.

Павле је вешто свирао на чембалу, а његова супруга је била добра пијанисткиња. Они су волели и саврмену музику. Када су 1782. године Павле и Марија Фјодоровна посетили беч на позив императора Светог римског царства Јосифа II, тамо су били сведоци великог дуела на чембалу између Волфганга Моцарта и Муција Клементија, технички најискуснијих музичара свога доба.

Александар I – виолина

Виолина, 1798. Јоханеса Теодоруса Киперса (Johannes Theodorus Cuypers)

Почетком 19. века сви чланови руске царске породице су имали часове музике као обавезан предмет. Александар I је учио да свира кларинет и виолину. Његов учитељ Антон Фердинанд Тиц био је ученик чувеног композитора Кристофа Вилбада Глука. Познато је да је Александар I свирао у кругу својих блиских пријатеља. За разлику од доба Петра Великог, почетком 19. века се сматрало да императору не приличи јавно музицирање јер је његов статус био сувише висок за тако нешто.

Николај I – трубе

Корнет, 1833.

Као што је Александар учио да свира виолину, тако је Павлов син и следећи руски император Николај I учио да свира дувачке инструменте. Николај је био крупан и имао велики капацитет плућа тако да је без проблема свирао флауту, француски рог и корнет, мада су сви ти инструменти за њега били „трубе“.

Историчар Игор Зимин пише да записи о личним императоровим фондовима током 1830-их показују како су били велики трошкови чишћења и поправки његових музичких инструмената и куповине нових у Европи. Император је у почетку много свирао, али је број концерата смањен касније, током 1840-их и 1850-их, када је постао старији.

Александар III – трубе

Царско Село, 1872. Стоје (с лева надесно, трећи) царевић Александар Александрович.

Нема много података о музичком укусу Александра II, сина Николаја I, осим да су он и његова жена Марија Александровна свирали клавир. Али зато је њихов син, будући Александар III, од раног детињства испољавао интересовање за музику. Још 1847. године, када је велики кнез тек напунио две године, замолио је једног од својих учитеља да му донесе трубу. Васпитач је добио две дечије трубе, једну за Александра, једну за његовог млађег брата Владимира. Деца „нису испуштала своје трубе из руку и из уста од јутра до мрака“, тако да се то смучило свим члановима породице.

Александар је волео трубу и касније када је одрастао. Најпре је учио да свира клавир, али се није нимало трудио на часовима па је одустао од тога. А када је са 15 година почео да узима часове трубе није пропуштао ниједан час и често је вежбао сам. Унук Николаја I, Александар, очигледно је хтео да свира трубу као и његов чувени деда. И вероватно је чак и видео како је Николај свирао на приватним гозбама. И поред свог незграпног и грубог изгледа Александар је био страствени љубитељ музике и музичар. Увек је гледао да му инструменти буду негде близу. У свом дворцу у Гатчини је у кабинету држао француски рог, а у соби за пресвлачење две трубе. По свему судећи, Александар је волео да опуштено свира сам, ради свог задовољства. Он је 1872. године основао чак и „Друштво љубитеља дувачке музике“ и девет месеци заредом (пре него што ће постати император 1881. године) редовно је вежбао са својим колегама музичарима. Репертоар уопште није био аматерски – свирали су Бетовена, Шумана, Вагнера, итд.

Императорка Александра Фјодоровна – клавир

Александра Фјодоровна.

Цар Николај II, за разлику од свога оца, није био страствени музичар. Научио је да свира клавир, али је ретко свирао. Са друге стране, његова жена, императорка Александра Фјодоровна, била је искусна пијанисткиња. После 1905. године узимала је часове клавира и певања. Цар Николај није слушао те часове, али је понекад долазио у њене одаје да слуша како Александра и њена дворска дама Ана Вирубова свирају симфоније Петра Чајковског, композитора који је био веома цењен у царској породици.

Виолончело цара Николаја II, 1898, Алберт Жако.

Иако је пореклом била Немица, царица Александра је много заволела балалајку, исконски руски инструмент. Није могла да научи да је свира јер то не би било много умесно, будући да је балалајка третирана као „сеоски“ инструмент који не доликује особи царског рода. Чак и када је хтела само да слуша балалајку морала је то да ради на царској јахти.

Царевић Алексеј, последњи наследник – балалајка

Царевић Алексеј свира балалајку, јахта „Штандарт“, јун 1907.

Царевић Алексеј, наследник руског престола, највише на свету је волео балалајку. Почео је да свира овај инструмент када је имао само три године. Када је напунио 12 година добио је серију професионалних часова свирања на балалајци. Купио је и две балалајке за своје пријатеље из детињства, питомце војне школе Агајева и Макарова. Царевић је платио те инструменте својим личним новцем да би могао да свира заједно са пријатељима. Када је царска породица после револуције протерана, Алексеј је у Тоболск понео и две балалајке. Чак и током последњих месеци свог живота, у тешким животним условима, лишен уобичајеног начина живота и свих титула, наследник руског престола је са задовољством свирао омиљени инструмент.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“