Пет забрањених слика руских уметника

1. Василиј Верешчагин, „Апотеоза рата“

Чињеница је да се Верешчагин прославио као сликар превасходно ратне тематике. Међутим, на његовим сликама нема ни масовних битки, ни тријумфалних поворки, нити официра победника. Тако, он, рецимо, није дочаравао „парадну“ страну грађанског рата у Туркестану, већ пре свега његове последице и све страхоте скривене иза кулиса славних победа. „Апотеоза рата“ била је једна од таквих слика. На раму слике било је исписано: „Посвећено свим великим освајачима, прошлим, садашњим и будућим“. Уметник је слику замислио као круну свог туркестанског циклуса.

Али када је слику представио у Петербургу, жестоке расправе дуго нису престајале. Доживљена је као снажни прекор императорским тежњама Русије, а званичне власти су жигосале стваралаштво Верешчагина. Елита тог доба потпуно је игнорисала његов рад. Сликар је то тешко поднео, а у тренуцима нервног слома спалио је три слике из поменутог циклуса које су такође биле изложене горљивој критици.

2. Иља Рјепин, „Иван Грозни и његов син Иван“

Слика Иље Рјепина и дан-данас изазива амбивалентне емоције. На изложби која је приређена у руској престоници 2018. године под називом „У Москву. У Москву. У Москву“ (чувена реплика из Чеховљеве „Три сестре“) на слику је насрнуо извесни Игор Подпорин, незапослена особа из Вороњежа. Он је покушао да уништи слику, а када је ухапшен своје мотиве је овако објаснио: „Много ме је револтирала слика тог Рјепина. Ту долазе и странци, и кад то виде шта ће да помисле о нашем руском цару? И о нама? То је провокација усмерена против руског народа да би се према нама лоше односили“.

Иван Грозни на слици на рукама држи сина који умире, а кога је тобоже сам убио. У стварности историчари заправо никада нису дошли до података који би доказали ту легенду, па је ово питање увек распиривало страсти. И док су једни тврдили да приказани догађај није веродостојан, други су оптуживали сликара за непоштовање власти и клевету.

Власт је после првог излагања забранила слику. „Данас сам видео ту слику и нисам могао да одагнам гађење. Запањујуће је колико је уметност данас лишена и најмањих идеала и колико је присутно само осећање огољеног реализма и тенденција критике и раскринкавања“, навео је у писму цару Александру Трећем обер-прокурор Светог синода Победоносцев.

3. Владимир Маковски, „Ходинка“ и „После Ходинке. Вагањковско гробље“

Жанровске сцене из свакодневице са децом, сељацима, сиротињом, важе за оно најбоље и најпознатије у стваралаштву Маковског. Сликар је, међутим, присуствовао једном од најстрашнијих догађаја везаним за владавину цара Николаја Другог. Био је сведок трагичних догађаја на Ходинском пољу који су се десили у масовној гужви у време крунисања Николаја Другог у Москви 1896. године.

Хиљаде људи обрело се на том месту због обећаних поклона поводом крунисања, али су се уплашили да их неће добити и почели су да се бесомучно пробијају ка местима на којима су се делили. Према званичним подацима у стампеду је погинуло 1389 људи.

Маковског је то јако потресно. Уметник је према првобитној замисли требало да уради слику после догађаја и он је после трагедије то и учинио. Наредних пет година радио је на сликама „Ходинка“ и „После Ходинке. Вагањковско гробље“. На сликама су се нашле жртве трагичног догађаја. „Ходинка“ је скинута са изложбе передвижника 1901. године по налогу цензуре. Сликару је дата белешка московског генерал губернатора: „За слику још увек није време, она представља со на свежу рану“.

4. Николај Ге, „Шта је истина?“

Слика представља сцену суђења прокурора Понтија Пилата Исусу Христу, у тренутку када Пилат поставља питање Исусу које остаје без одговора. Први пут је изложена на поставци передвижника 1890. године, где је изазвала бурну реакцију и по налогу Светог синода скинута са изложбе.

Слика, на несрећу, није била у складу како са културном и црквеном, тако ни са сликарском традицијом. Исус је приказан у дубокој сенци, док фигуру Понтија Пилата обасјава сунчева светлост, што је било у супротности са давнашњом традицијом приказивања Исуса као апсолутно светлог човека. Исус је измучен и мали, без значаја у поређењу са прокурором. Све то не само да није прихватала црква, него ни многи уметници. Колекционар Павел Третјаков у први мах је одбио да купи слику, али је по наговору Лава Толстоја променио мишљење.

Василиј Перов, „Сеоска литија на Ускрс“

У деветнаестом веку вера у цркву полако је почела да се доводи у питање, а њен имиџ и служитељи излажу критици. Василиј Перов није био изузетак. По мишљењу цркве његова „Литија“ је наопако приказивала један од најстаријих црквених обреда, па тако колона на слици не полази из цркве, као што треба, него из старе дрвене куће око које леже тела скитница, а пијани свештеник гази јаје, један од симбола Ускрса. Читава поворка је нескладна, а у очима учесника литије види се празнина.

Црквена власт окарактерисала је слику као „неморалну, безобразну и подругљиву“ и запретила да ће је спалити, оптужујући сликара за исмевање. Цар Александар Други хтео је Перова да пошаље у Сибир. Али уметник се таквог прогона није бојао, будући да је био родом из Тобољска (Сибир). Међутим, сама чињеница недвосмислено негативне реакције рад чини једном од најпровокативнијих слика 19. века.