Како је настала руска лоповска песма?

У Русији су почетком 20. века биле веома популарне разбојничке, робијашке, скитничке и просјачке песме, али оне нису имале ништа заједничко са лоповским песмама (рус. „блатные песни“). Реч је о феномену криминалне музике који се појавио у првим годинама постојања СССР-а.

Колевка лоповске музике била је Одеса. Она је крајем 19. века била четврти град по броју становника у Руској империји и друга лука по промету робе. Одеса је такође била и главни јеврејски град у империји због увођења такозване „црте насељавања“. За ту „црту“ су били заинтересовани руски трговци из централних губернија, који су формално и тражили да се она уведе, у тежњи да се ратосиљају конкуренције јеврејских трговаца, уз образложење да ови припадају другој вери.

У „Прописима о насељавању Јевреја“ из 1804. године налазио се списак губернија у које су се Јевреји могли селити и где су могли трговати. Биле су то западне и југозападне губерније, укључујући Херсонску губернију и њен главни град Одесу. У чувену луку хрлило је мноштво Јевреја који су се бавили трговином, занатима и финансијским трансакцијама. Међутим, чак и унутар „црте насељавања“ они нису имали сва права које је имало православно становништво. Нису могли слободно да напуштају своје губерније и био им је ограничен избор занимања и заната. То је многе Јевреје подстицало да уђу у криминалне кругове. Препродавци, преваранти, џепароши и провалници сваке врсте чинили су значајан део јеврејског становништва у губернијама у оквиру „црте насељавања“. И управо се у тој криминалној средини појавила реч blat – која на јидишу означава члана лоповске банде, тј. „свог“ човека (отуд назив на руском „блатная песня“).

Одакле потиче лоповска песма?

Музика је одувек играла огромну улогу у животу сваког јеврејског града. Свадбе, сахране, верски празници и обично весеље у крчмама лучких установа – све је то било праћено јеврејским традиционалним мотивима, тј. „клезмером“ (тако се називала и музика, а и музичари који су је изводили). Почетком 20. века у Одеси је отворено много „илузиона“ – стационарних биоскопа немог филма у којима су музичку пратњу обезбеђивали пијанисти „тапери“. Поред тога, они су свирали и свима познате мелодије.

Бољшевици су 1917. године укинули царски поредак, а заједно са њим и „црту насељавања“, после чега је јеврејско становништво унутар „црте“ стекло иста права као и сви грађани совјетске Русије. Током 1920-их, у доба Нове економске политике (НЕП), професионални јеврејски музичари ушли су у кафанску средину обе руске престонице, тако да су мотиви „клезмера“ постали веома популарни. Већини руских слушалаца они су познати и данас – песме „Мурка“ и „Седам четрдесет (7:40)“ су написане на мелодију традиционалних „клезмера“.

Лоповска песма је настала када су руски стихови почели да се пишу на класичну мелодију клезмера. Кључ популарности нове музике био је у томе што је, за разлику од руских „затворских“ песама, музика клезмера наглашавала слаб ритам, синкопу уз коју се могло лако и ватрено плесати. Снажан утицај на формирање лоповске песме имала је и циганска музика, која је почетком 20. века била веома популарна у Русији. Управо су циганске романсе учиниле да главни инструмент на коме су извођене лоповске песме буде гитара.

Држава се противи

„Ако данас желите да погледате естрадни репертоар 1925-1928. мораћете да зароните у мрачну жабокречину фокстрота, циганских и ’лоповских’ песама, као и небројених препева ’интимних’ песмица из царског доба“, негодовао је 1931. године дописник часописа „Радник и позориште“ („Рабочий и театр“). Држава је већ средином 1920-их отпочела борбу против кафанских и салонских жанрова музике, као и против лоповских песама. Због чега су те песме биле толико популарне?

Званична совјетска естрада је током 1920-их и 1930-их изнедрила мноштво жустрих и патриотских песама, али није нудила никакве шаљиве, свакодневне и тужне композиције. Ту празнину је попунила криминална и забавна музика, у склопу које су биле не само лоповске песме већ и шаљиви шлагери – „Пржено пиле“ („Цыплёнок жареный“) и „Школа плеса Соломона Пљара“, као и радничке – „Циглице“ („Кирпичики“) и „Чашице од дебелог стакла“ („Стаканчики гранёные“). Максим Кравчински, историчар лоповске песме, цитира речи Олега Чистјакова, извођача ових песама: „Оне (песме) су говориле о проблемима данашњице својим простим језиком... Независно од припадности друштвеном статусу људи су их слушали и певали са сузама у очима“.

Главни репертоарски комитет је од друге половине 1920-их забрањивао естрадно извођење лоповских песама као музичких дела која „опслужују укусе непмана и малограђана“. Са друге стране, љубимац публике Леонид Утјосов певао је чувене песме „Из одеског затвора“ и „Отимачина“ (рус. „Гоп со смыком“) чисто криминалног садржаја. Утјосов (право име Лазар Вајсбејн) је рођен 1895. године у Одеси и већ је током 1920-их постао познати глумац и извођач. Основао је сопствени оркестар 1929. године, а 1934. је заједно са глумицом Љубов Орловом глумио у филму „Весели момци“ и постао познат у целом Совјетском Савезу. Утјосов је још 1932. године снимио на грамофонске плоче песме „Из одеског затвора“ и „Отимачина“, а 1935. је у Кремљу, на личну Стаљинову молбу, извео песму „Отимачину“ за поларне истраживаче са ледоломца „Чељускин“.

Лоповске и циганске песме биле су популарне чак и у круговима партијске елите. Чувена циганска певачица Изабела Јурјева (1899-2000) памти како су је позивали у Кремљ на затворене партијске прославе и молили је да пева „циганске“ песме из свог репертоара које су званично биле забрањене.