„Ако желите да паметан Немац или Француз одвали неку глупост, питајте га шта мисли о Русији. Та тема на њега делује као алкохол и он губи сваки дар мишљења“, писао је руски песник, кнез Петар Вјаземски.
Биће да је странце у Русији увек бунила нека њена непредвидивост, и наизглед необјашњивост поступака. Стрпљење и сталоженост у комбинацији са неукротивошћу, разузданошћу, дарежљивост раме уз раме са похлепом, мудрост са глупошћу, један корак од религиозности до атеизма и обрнуто, обична појава да се Руси пола сата након братимљења потуку, и исто тако брзо забораве све увреде и врате се за сто...
Не може Русија умом да се схвати,
Општим се аршином измерити не да:
Њен лик је чудан и чудно те гледа –
У Русију можеш само веровати.
(Превео Љубомир Симовић)
То су прве речи које падају на памет сваком ко је икад чуо ове стихове Фјодора Тјутчева а стоји пред задатком да одгонетне руску душу.
Да ли је она тако загонетна и за Србе? Или је термин нешто шири, и обухвата читаву словенску душу? Навешћемо главне особине руског менталитета, а ви одлучите сами.
Или назовимо то јак нервни систем. Посљедње што се о Русима може рећи је да су размажен и захтеван народ. Сурова природа их је научила да буду стрпљиви, скромних животних потреба, сналажљиви и рационални, сталоженог темперамента.
Живот је непредвидив, па се треба и лако прилагодити новим условима. Руси одлично знају како да нађу оригиналан излаз из тешке ситуације, за шта је наравно потребан „кликер“, односно смекалка. А можда управо због незнања шта те сутра чека и не воле посебно да загледају у будућност, већ радо разглабају о прошлим збивањима.Постоји такође мишљење да за своју психичку издржљивост Руси имају да захвале исхрани. Наиме, у средњем појасу Русије су се одувек узгајале тврде сорте ражи, па се и пекао црни ражани хлеб богат Б витаминима.
„Руски народ је народ срца и савести. То је извор свих његових врлина и мана. За разлику од западног човека, овде је основ свега доброта, помало маштовити, понекад емотивни поглед на свет. Одатле проистиче стрпљење, малтене божија тврђава руског човека, једноставност и врлине, невероватно спокојан однос према смрти, као према крајњем облику зла“, писао је руски филозоф Иван Иљин.
Равнодушни људи су у Русији реткост. Руси саосаћају са слабијима, болеснима, обесправљенима, несрећнима. Не каже се џабе у народу: жене траже богате и успешне, а воле сиромашне и немоћне. Руси не чекају да их неко моли да помогну и не помажу да би чули речи захвалности.
У руским је генима да се тражи правда у свакој могућој ситуацији, јер Руси поступају како им налажу осећања. Због правде и правичности започињали су устанци, свргавали се владари, радило се против логике и разума, стављала се глава у торбу, завршавало се трагично. Али се није одустајало од идеје социјалне правде.
„Сви смо ми своји“ дубоко је уврежено у руску свест. Појам приватност и није нешто посебно на цени.
Док је социјални конформизам, понашање у складу са нормама и очекивањима честа појава: „Како остали, тако и ја“. Руси воле да је све као код других, да нико ништа лоше о њима не помисли: „А шта ће рећи људи?“ Постоји шала да ће од свих жена на свету само Рускиња поспремити хотелску собу пре него се исели.
Колективизам је најизраженији ипак у ратном добу. Патриотска расположења, наравно, постоје у свим земљама, али и основа може бити различита. Руски патриотизам се темељи на сазнању народног јединства пред претњом тоталног поробљавања или уништења, јер кроз читаву историју непријатељи Русије никада нису ни стављали друге задатке.
У том осећању заједништва је пре жеља сачувати отаџбину, а не породицу, дом, имање. Индивидуализам у Русији никада није био од велике друштвене вредности, и нико га не би ни бранио у случају националне опасности.
Руси никада нису имали преку потребу да увећају животни простор, већ да сачувају постојећи. А отуд и њихова мирољубивост: „Туђе нам не треба, нашег имамо довољно“. А још кажу: „Преко мора је топлије, а код нас светлије“. Одатле проистичу и познато руско гостопримство, добродушност, толеранција према представницима око 150 народа који вековима живе на тој шестини светског копна.
Постоји руска непреводива реч авось. Уздати се у „авос“ значи радити нешто без посебног напора, али уз очекивање да ће све случајно испасти добро. Живети у горепоменутим непредвидивим условима је могуће само уз бескрајан оптимизам.
Можда су управо због тих оскудних услова Руси мало заинтересовани за материјална питања, али увек спремни да одгонетају смисао живота. Познато је да је освојено благо често закопавано на том истом бојном пољу, а кнез Свјатослав је презриво одбио злато византијских трговаца као дар, и захвалио на оружју.
Наизглед једноставни разговори о животу веома лако попримају васељенске размере. Руси воле да доказују да су у праву и нису спремни да губе сличне битке. Подизање гласа и махање рукама служи као својеврсна демонстрација правде. „Истина је вреднија од злата“ и спор се неће завршити док јача правда не победи...
Можда је ту руску душу заиста тешко одгонетнути, али је лако заволети је свим срцем.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
