Српски мали бизнис у Москви: Правила и упозорења

Радомир Крајиновић.
Радомир Крајиновић. / Јекатерина Туришева.
За протеклих неколико година број српских ресторана у Москви је нагло порастао. Сада их већ има петнаестак. О правилима која важе у „српском” угоститељству главног града Русије разговарамо са Радомиром Крајиновићем, сувласником ресторана „Оптимист” и власником „Српске радње ’Шајкача’”.

1. Треба бити спреман за административне зачкољице и радити све по закону

У српском ресторану „Оптимист” запослени су само Срби. Крајиновић сваке године мора да вади велики број докумената како би његови сународници могли радити у Русији. Све то одузима време и новац, али Радомир каже да без тога није могуће направити праву српску атмосферу у ресторану.

„Треба све радити легално. Треба читати руске законе, тамо све пише. Надам се да ће убудуће процедура запошљавања страних држављана бити поједностављена” , каже Радомир. „Ако вам пође за руком да у Москви отворите ресторан или неку радњу, онда ћете после тога лакше пословати него у Београду, јер је све добро осмишљено и прописано, а све је јасно и у погледу пореза. У Србији није све тако добро уређено.

Срби, додуше, понекад покушавају да избегну законску обавезу. Рецимо, раде без одговарајуће дозволе за рад. Радомир то не одобрава:

„Они долазе овамо и сматрају да је Русија ’наша’ земља. Не схватам зашто мисле да се у Немачкој, рецимо, мора имати дозвола за рад, а у Русији не мора? А онда, када буду кажњени и прогнани из земље, почињу да се правдају.

2. Приоритет су сталне муштерије и срдачност

Најважнија муштерија у „Оптимисту” и „Српској радњи” је онај ко долази сваки дан, па макар само на шољу кафе. Због тога Радомир не воли да приређује у ресторану банкете, јер тада простор није доступан за сталне муштерије. А међу муштеријама „Оптимиста” има много оних који су се зближили и спријатељили са конобарима и куварима. Радомир каже да је тајна таквог успеха у срдачности персонала. Онај ко отвара ресторан не треба да тежи само за зарадом. Треба да постоји још неки циљ. Радомиру је циљ да у Русији популаризује српску кухињу и културу. Због тога је он у „Српској радњи”, на пример, спреман да продаје пециво јефтиније, само да би што више људи имало прилику да проба српске пите и буреке.

3. Све треба да буде српско: српски рецепти и српске намирнице

Радомир је успео да примени српски „формат” у московским условима. Отворио је типичну пекару, каквих има много у сваком српском граду, а у руској престоници се тако нешто не среће често. Постоје и у Москви продавнице кулинарских и пекарских производа, али је у њима све много скупље него у „Српској радњи”. Мала радња са јефтиним пецивом, пицом, бурецима, а сада и пљескавицама заиста је уникат у Москви. Она показује да се применом српских метода у Москви може постићи добар резултат.

Наравно, нису сви Московљани упознати са српском кухињом, тако да им поједина јела могу изгледати чудно, али Радомир саветује да се не одступа од српских рецепата и да се чува аутентичност српске кухиње. Једино у чему је Крајиновић попустио ради својих муштерија у „Оптимисту” је умак уз месо:

„Када једеш месо, треба да осећаш укус меса, укус јунетине, прасетине или јагњетине. Руси су, међутим, навикли да користе умак, и по том питању сам им ја изашао у сусрет.

Радомир се труди да за ресторан и „радњу” набавља српске намирнице. Месо и брашно, наравно, купује у Москви, али је све остало српско: минерална вода, сокови, сир, алкохолна пића... Све то он набавља преко специјалних фирми које достављају српске намирнице у Русију.

„Када човек дође у мој ресторан, он треба да се осећа као у Србији, да проба праву српску храну, да чује разговор на српском језику и српску музику”.

4. Није баш лако у Москви обезбедити да све буде „српско”

Претходно правило понекад није лако испунити у пракси. Радомир каже да у Москви, па и у целој Русији, у продаји нема довољно српских кобасица и сухомеснатих производа. Москва се не може похвалити ни великим асортиманом сира из Србије. Исто важи и за алкохолна пића. Узрок је, по Радомировом мишљењу, у томе што руске компаније далеко лакше продају већ познате и добро изрекламиране брендове из европских земаља. То им се више исплати него да увозе српска вина, кобасице и сир, тј. оно што интересује само људе из уских кругова поклоника „свега српског”. Али он се нада да ће се временом појавити људи који ће допринети да се та ситуација промени.

Наведена правила не важе само за власнике ресторана, него и за све друге Србе који се у Москви баве малим и средњим бизнисом. Ако сте један од њих, не заборавите да ћете пре свега морати да се ослоните на сопствене могућности. Слободно реализујте своје идеје, али поштујте закон, радите свој посао искрено и од срца, и обавезно сачувајте српски колорит. То је оно што Московљанима много недостаје.