Како је СССР трговао са Западом „кроз гвоздену завесу“

Кира Лисицка (Photo: А. Грињко /ТАСС; Николај Гингазов, Сергеј Булавски/Global Look Press)
Обично се сматра да је СССР дуго био изолован иза „гвоздене завесе“ и да је његова економија функционисала независно од остатка света. Стварно стање, међутим, није било баш тако једноставно.
  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

„Толико додатака за ваш новац у ’Москвичу’ са четворо врата и опремом!“ – писало је у реклами совјетског аутомобила „Москвич 408“ (односно Scaldia 408) у британском часопису Autocar из јула 1968. године.

Без обзира на затегнуте односе и Хладни рат, СССР је интензивно трговао са Западом. Поред аутомобила, Совјети су успешно извозили и фото-технику. Фото-апарат „Зенит“ је имао успеха у Великој Британији, САД, Француској и другим земљама Европе (под брендовима Cosmorex, Kalimar, Spiraflex и Phokina).

Истина, потрошачка роба из Совјетског Савеза није у иностранству била много тражена. Ипак су главни производи совјетског извоза били нафта и гас. Уговор „гас у замену за цеви“ означио је почетак дугогодишње енергетске сарадње са Европом. СССР је куповао страну технику ради изградње великих железничких пруга и водних канала.

Да ли је гвоздена завеса уопште постојала?

Винстон Черчил у Фултону.

Израз „гвоздена завеса“ употребио је премијер Велике Британије Винстон Черчил 1946. године у своме Фултонском говору којим је Запад практично објавио Хладни рат СССР-у. Совјетски Савез је 1949. године основао Савет за узајамну економску помоћ (СЕВ) ради одржавања тесних веза са пријатељским земљама у послератном периоду, што је био својеврсни пандан Великој Британији, САД и њиховим савезницима. У тај Савет су ушле земље социјалистичког блока: Пољска, Бугарска, Чехословачка, Мађарска, Румунија и Албанија (до 1962), а касније су се придружили Источна Немачка, Монголија, Куба и Вијетнам. СЕВ је постао главни трговински партнер СССР-а у другој половини 20. века.

Чланице СЕВ-а су куповале од СССР-а гориво, и то по ценама које су биле ниже о светских, а у СССР су извозиле машине, опрему, пољопривредну, индустријску и потрошачку робу. Према подацима из 1960. године, 58% увезене робе стизало је у Совјетски Савез из чланица СЕВ-а, а извоз у те земље покривао је 56% укупног извоза из СССР-а.

Генерални секретар СССР-а Никита Хрушчов покренуо је 1956. године „дестаљинизацију“ земље и тежњу ка „мирној коегзистенцији“ са капиталистичким светом. Он је 1959. заједно са великом совјетском делегацијом посетио САД, где се упознао са најновијим технологијама у различитим сферама привреде. Неке од тих технологија касније су биле реализоване у Совјетском Савезу.

Никита Хрушчов и Розвел Гарст са клиповима кукуруза током посете Гарстовој фирми у Кун Рапидсу , Ајова, 1959.

На смену Хрушчову 1964. године је дошао Леонид Брежњев. Он је у наредних двадесет година очувао чврсте односе са земљама СЕВ-а и уједно наставио политику попуштања тензија са такозваним индустријски развијеним капиталистичким земљама (САД, Француска, Шпанија, Италија, Јапан, Западна Немачка и др.). СССР је 1975. године заједно са руководиоцима 33 земље, међу којима су биле и САД и Европа, потписао Завршни акт Савета за безбедност и сарадњу у Европи.

Истина, односи са САД су се поново усијали после уласка совјетских трупа у Авганистан 1979. године. Па ипак, 1986. године су 67% укупног обима спољне трговине Совјетског Савеза покривале социјалистичке земље (од тога 61% СЕВ), 22% индустријски развијене капиталистичке земље и 11% земље у развоју. Приходи од извоза су чинили 1/5 буџета земље.

Шта је СССР извозио на Запад?

Совјетски премијер Хрушчов држи целофанску кесу пуну јабука у супермаркету у Сан Франциску 21.септембра 1959.

СССР је током 1970-их и 1980-их извозио на Запад гориво, тј. нафту и природни гас. Економија европских земаља је у то време била у експанзији тако да се осећала потреба за енергентима.

Од 1970. до 1986. у укупном обиму извоза гаса европски удео је са 1% порастао на 15%. Совјетски Савез је 1970. потписао са Западном Немачком уговор о испоруци СССР-у немачких цеви великог пречника и опреме за изградњу гасовода до Западне Европе у замену за гас из западног Сибира. И поред незадовољства САД, тај уговор је био један од кључних на списку дугогодишњих уговора о испоруци гаса из Совјетског Савеза склопљених са земљама Западне Европе (Француске, Италије и Аустрије). До 1970. године извоз природног гаса је износио 3,3 милијарде кубних метара, а већ 1986. се обим извоза попео на 79,2 милијарде кубних метара. Удео извоза горива и електричне енергије 1986. године је износио 47,3% укупног извоза.

Извоз из СССР-а 1986. године (у %):

- Гориво и електрична енергија - 47,3%

- Машине, опрема и транспортна средства - 15%

- Руде и концентрати, метали и метални производи - 8,4%

- Хемијски производи, ђубрива и каучук - 3,5%

- Грађевинско дрво и целулозно-паприрни производи - 3,4%

- Индустријска роба широке потрошње - 2,4%

- Текстилне сировине и полупроизводи - 1,4%

– Прехрамбени производи и сировине за њихову производњу - 1,6%

Друга важна ставка извоза су биле машине, опрема и транспортна средства. Њихов удео у укупном извозу је 1986. године достигао 15%.

Манекенка Џули Дезмонд и Москвич-427 на сајму аутомобила. Фотографија приближно из 1971.

На пример, путнички аутомобил „Москвич“ направљен у фабрици „МЗМА“ (касније „АЗЛК“) постао је познат у Европи после успешног учешћа на међународним релијима крајем 1960-их. Куповали су га Француска и Велика Британија. „Москвичи“ су склапани и у предузећима у Бугарској (под марком Rila) и у Белгији (под марком Scaldia).

Изградња једног од делова гасовода

Извоз совјетских транспортних средстава и технике доживео је врхунац током 1980-их. Тако је 1986. године почео извоз 306.000 путничких аутомобила и 38.000 камиона, 39.000 трактора и 2.919 аутобуса.

Другим земљама је интензивно испоручивана и војна техника. Од 1971. године па све до распада СССР-а извезено је неколико десетина хиљада јединица војне технике (тенкова, авиона, хеликоптера, итд).

СССР је извозио на Запад совјетску енергетску опрему за термоелектране, хидроелектране и нуклеарне реакторе, а продавао је и лиценце за производњу турбина и генератора, као и пројекте електрана.

Британски бизнисмени, победници такмичења, разгледају фото-апарат „Зенит-6“, 17.мај 1968.

Удео остале робе које је у последњој деценији СССР-а извожена у иностранство био је упадљиво мањи од поменутих категорија, мада се многи странци са носталгијом сећају совјетских фото-апарата „Зенит“, ручног сата „Пољот“ и радио-пријемника „Микро“.

Шта је СССР куповао у иностранству?

Према подацима од 1940. до 1986. године, преко 30% укупног увоза у СССР чиниле су машине, опрема и транспортна средства. Њихов удео је 1986. године износио већ 40,7%.

Увоз у СССР у 1986. години (у %):

- машине, опрема и транспортна средства - 40,7%

- прехрамбени производи и сировине за њихову производњу - 17,1%

- индустријска роба широке потрошње - 13,4%

- руде и концентрати, метали и метални производи - 8,3%

- хемијски производи, ђубрива и каучук - 5,1%

- гориво и електрична енергија - 4,6%

- грађевинско дрво и целулозно-паприрни производи - 1,3%

- текстилне сировине и полупроизводи - 1,3%

Увоз машина и опреме

СССР је од страних партнера интензивно куповао електротехничку, енергетску и металуршку опрему. Поред тога, земља је увозила стругове, ковачке пресе, вагоне, камионе, пловила и још много тога.

У Совјетски Савез је од 1945. до 1991. увезено око 500.000 возила. Камиони стране производње као што су Tatra 111, Skoda-LIAZ, Mitsubishi-Fuso и Komatsu-Nissan могли су се видети на највећим градилиштима у земљи (канал Волга-Дон, Бајкалско-амурска железничка пруга).

Путнички аутомобили, чак и домаће производње, годинама су били луксуз, док је у страним аутомобилима могла уживати само политичка елита и њено окружење. Од укупног увоза 1986. године 3,5% су чинила теретна возила и гаражна опрема, а свега 0,5% су чинили путнички аутомобили, мотоцикли и скутери.

Како је СССР, некадашњи увозник пшенице, почео да извози жито?

Мађарска делегација на челу са министром пољопривреде Иштваном Георгијем на експерименталном пољу Краснодарског истраживачког института за пољопривреду.

На списку увозне робе у СССР-у друго место су заузимале намирнице. Проблеми са намирницама су настали услед урбанизације и одлива сеоског становништва у градове. У појединим регионима су почетком 1960-их уведене картице за храну, владала је несташица меса, млека, житарица и других намирница. Према зборнику „Народна привреда СССР-а за 70 година“, од 1960-их до 1980-их Совјетски Савез је редовно куповао жито, чај, месо, бобичасте плодове, воће и шећер. И обим тог увоза је све време растао. На пример, 1960. године је увезено 66.000 тона меса и месних прерађевина, а 1980. преко 900.000 тона исте робе. Или, рецимо, 1960. је увезено 335.000 тона воћа и бобичастих плодова, а 1980. године 995.000 тона.

Што се тиче жита, СССР је после Великог отаџбинског рата обновио испоруке жита Европи, тако да је 1952. године тај извоз износио 4,5 милиона тона годишње. Желећи да увећа обим садње, СССР је почео да култивише необрађене површине у Казахстану, али због непогодне климе тај подухват није донео очекиване резултате.

Жито је било неопходно становништву огромне земље, а уз то је и извожено у друге земље, али су велике количине жита трошене и као сточна храна. У СССР-у је, наиме, био на снази програм увећања интерне производње меса и млека. Међутим, увећању приноса жита није помогла ни кампања гајења кукуруза коју је генерални секретар СССР-а Никита Хрушчов покренуо после посете Америци, иако је на сетву потрошен део пољопривредног буџета. На крају је 1963. године СССР почео да увози житарице за сточну храну из САД и Канаде. Тако је 1972. увезено 23 милиона тона, а 1980. године 43 милиона тона жита.

Роба широке потрошње

Ред испред продавнице „Кобасице

После смрти Јосифа Стаљина у СССР-у је крајем 1950-их заузет политички курс усмерен на подизање стандарда живота становништва. Међутим, совјетске робе широке потрошње није било довољно за све.

На конгресу КПСС 1981. године констатовао је да се „из године у годину не испуњавају планови производње многих артикала широке потрошње, посебно тканина, трикотаже и кожне обуће“. Тада се производило 2,1 трикотажних производа и 3,2 пара обуће по глави становника. За новац добијен од извоза енергената у земљу су, између осталог, увожени кожна обућа, трикотажа, тканине од памука и свиле, и лекови.

У вези са усељавањем становника из комуналних (заједничких) у сопствене станове повећана је и потражња за намештајем. Совјетски грађани су маштали о чешком и румунском намештају. У продавницама намештаја су прављени спискови купаца који чекају на ред за робу која још није стигла.

И поред пораста увоза робе широке потрошње последња деценија постојања СССР-а остала је у сећању многих совјетских грађана као период несташица.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“