„Императори тајге“: Златна грозница је Русију захватила пре него Америку

• Пријавите се на наш Телеграм канал
• Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
• Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
• Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
• Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Убиство у Сибиру

Андреј и Фјодор Попов, два богата руска трговца са Урала, дознали су да је негде у Сибиру сељак и староверац по имену Јегор Лесној пронашао злато негде близу реке Сухој Берикул у Томској губернији у Сибиру.

Злато Колиме, Сибир.

Дмитриј Баљтерманц/МАММ/МДФ

Трговци су послали свог изасланика да се састане са Леснојем, али изасланик није успео да извуче податак о конкретној локацији златне жиле. Тада Попови одлучише да човеку из Сибира лично саопште „понуду коју овај није могао одбити“. Међутим, замало су закаснили. Испоставило се да је Лесној удављен непосредно пред њихов долазак.

Трговци нису одустали. Прогањали су Леснојову пасторку све док им није показала место где је њен покојни очух копао земљу. Проучавајући његов рад браћа Попов су схватила да у Сибиру има злата.

Тако је у Русији почело доба потраге за златом.

Златна грозница

Вађење златоносног песка на реци Берјозовки. Фотограф Прокудин-Горски. Урал, округ града Берјозовски, почетак 20. века.

Библиотека Конгреса

У то време, руска влада је већ одобрила приватницима да ваде злато у свим регионима огромне империје. Указом Сената из 1812. године дато је право свим руским поданицима да траже и копају злато и сребро ако плаћају порез држави. У зависности од региона и деценије, порез је износио од 5-40% укупне производње.

Испирање златоносног песка реке Берјозовке. Прокудин-Горски. Урал, округ града Берјозовски, почетак 20. века.

Библиотека Конгреса

Неколико месеци након открића Андреја и Фјодора Попова трговци су истраживали земљу у близини притока и тамо финансирали бројне руднике. У првој години рада ископали су приближно пуд злата (пуд је стара руска мера за тежину, износи око 16,38 килограма), затим наредне године четири пуда, па наредне шеснаест, итд. Производња се повећавала геометријском прогресијом, а гласине о богатом сибирском тлу пронеле су се широм Руске империје.

У Сибир похрлише велики руски индустријалци и трговци, као и безброј сиромашних храбрих људи који су сањали велике снове. Тако је почела сибирска златна грозница.

Трули богаташ

Сибирска златна грозница је трајала од почетка 1830-их до 1850-их. У њеним најплоднијим деценијама главни актери су се обогатили копајући злато у Сибиру.

Испирање златоносног песка, Сахалин.

Агнеса Динес / Колекција В. А. Никитина

Стекавши велики новац на брзину, поједини трговци су осетили да им се пружила јединствена шанса за остварење својих најлуђих снова. И тада је настао пакао.

За Николаја Мјасникова, једног од успешних рудара, причало се да је направио визиткарте од чистог злата, док је бивши кмет Тит Зотов, обогативши се копањем злата, направио своме сину свадбу која је трајала годину дана. Толико је било шампањца да су га људи користили за прање коња и пунили су њиме каде за купање девојака.

Други рудар по имену Гаврила Машаров наручио је да му се излије медаља од чистог злата тешка преко осам килограма, а затим доделио себи титулу „императора целе тајге“. Али ни то му није било довољно, па је наложио да се његов свилени доњи веш пошаље на прање у париске перионице веша, иако сам никада није био у Француској.

Машаров је 1836. године саградио раскошну вилу у тајги, са застакљеним галеријама и стакленом баштом у којима су расли ананаси, и ту је проводио своје време. Међутим, Машаров у одређеном тренутку није више био у стању да исплати своје бројне повериоце па је банкротирао, тако да се његов ексцентрични начин живота завршио исто онако нагло, као што је и почео.

Пакао на земљи

Обични радници тих рудника, скупљени из свих крајева Руске империје, живели су у нељудским условима.

Испирање злата из рударског отпада.

Државни историјски музеј Јужног Урала

Рударске компаније су ангажовале огроман број људи нудећи им далеко већу зараду од плате просечног фабричког радника у Москви. Штавише, сваки човек који се одлучио да крене у Сибир и ради у руднику злата добијао је 135 рубаља као аванс, а толико је радник у Москви зарађивао за пола године.

Због тога су људи похрлили у руднике. Међутим, већина се суочила са претерано мрачном стварношћу. Радили су по 12 сати дневно, а остало време су проводили у хладним и препуним баракама. Зими су радили у води до колена јер су паљене ватре како би се смрзнуто тло отопило. После смене су до својих барака морали да пешаче по неколико километара у мокром оделу на ниским температурама, што је врло често изазивало болест и смрт.

У фебруару 1912. године избио је масовни штрајк када је групи радника за ручак сервирано покварено месо. У марту је било већ 6.000 штрајкача. Радници су између осталог тражили да им се побољшају услови живота, да добијају бољу храну и већу плату, да им радни дан буде краћи и да се отпусти 25 административних радника у рудницима.

Жртве погубљења на реци Лени.

Public domain

Протести су окончани трагедијом која је потресла целу Руску империју. Војска је 17. априла 1912. године отворила ватру на штрајкаче. Према различитим изворима, убијено је између 150 и 250 људи. Фотографија овог масакра процурила је у штампу и стигла до Санкт Петербурга, после чега је власт покренула истрагу, а широм земље су избили масовни протести.

После Руске револуције и Грађанског рата нова совјетска власт је током 1930-их монополизовала копање злата и тиме заувек ставила тачку на период руске златне грознице.

Овде сазнајте где Русија чува своје резерве злата? 

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!