Како је изгледало физичко васпитање у совјетским школама? (ФОТОГРАФИЈЕ)

Мишићаво тело, „исклесани“ торзо, снажне руке и поглед уперен право у светлу будућност – то је био идеал младог мушкарца и жене на совјетским постерима који су служили као мотивација за целу нацију. Зашто се у совјетско доба толико пажње посвећивало спорту?

Млади спортисти.

Анатолиј Јегоров/МАММ/МДФ/ russiainphoto.ru

Совјетски народ је током 1920-их и 1930-их исцрпио све своје снаге. На пример, малолетнички криминал је растао великом брзином јер су милиони деце у годинама после револуције и грађанског рата остали без родитеља и нашли се на улици. Спорт је био начин борбе против ширења криминала међу младима. Поред тога, помагао је и у борби против алкохолизма и других нездравих навика.

Спољнополитички проблеми и слабо здравље становништва угрожавали су безбедност СССР-а. Совјетском руководству се није исплатило да издржава огромну армију и зато су власти одлучиле да покрену масовну пропаганду спорта како би радни народ био у доброј физичкој форми и у случају потребе могао да заштити своју отаџбину.

Ираклиј Тоидзе, 1956.

У ту сврху је власт предузела читав низ принудних мера. На пример, дан је у Совјетском Савезу почињао радио-програмом са обавезном јутарњом гимнастиком. Затим је, током целог дана, човек морао радити вежбе на послу заједно са колегама.

Комбинат за чешљану вуну у граду Иваново. Гимнастика у фабрикама.

Н. Маркушев/Sputnik

Касније, у постсовјетском периоду, људи су збијали шале на рачун те „рутине“:

– Радите ли вежбе из јутарњег радио-програма?

– Наравно. Али само први корак.

– Који конкретно?

– „Отворите прозор“.

Звучи парадоксално, али управо захваљујући пропагандистичкој пароли „О спорте, ти си мир“ многи совјетски грађани су заиста почели да уживају у свакодневним тренинзима и зато је ова појава убрзо постала тренд. Сматрало се да је спорт лек против свих болести, те су се власти трудиле да деци од малих ногу усађују свест о важности бављења спортом.

Совјетске школе су се старале да обезбеде разноврсне режиме вежбања: гимнастику, акробатику и активни одмор (чак и зими), а такође тренажере у улазима зграда. Поједине спортске установе, на пример специјализоване спортске школе, имале су и сопствене базене, што је у оно време доживљавано као привилегија.

Вежбе у школском базену.

Јосиф Будњевич/TASS

Фискултура је међу младима постала посебно популарна када је 1931. покренут програм масовног физичког васпитања ГТО, што је скраћеница за израз „Спреман за труд и одбрану“ (о томе детаљније прочитајте овде). Спортиста у одређеном узрасту треба да уради различите вежбе за прописано време, али то није био лак задатак. На пример, да би добио златну значку мушкарац стар од 19 до 28 година морао је да уради 13 згибова и претрчи 100 метара за 13 секунди, док је за узраст од 29 до 39 година важила норма од 9 згибова и 14 секунди за трчање на 100 метара. То је само што се тиче ове две дисциплине, али је било још много тога!

Амблем ГТО.

Александар Родченко/МАММ/МДФ/ russiainphoto.ru

Слоган ГТО је овековечен и у поезији. На пример, совјетски песник Самуил Маршак је написао „Причу о незнаном јунаку“ у коме се наглашава добра форма и храброст непобедивог совјетског грађанина: „Многи момци су плећати и јаки <…> и сваки спреман за труд и одбрану!“

Активности у фискултурној сали

Већина спортских активности одвијала се у школској фискултурној сали. Час физичког васпитања обавезно је почињао загревањем и трчањем укруг, а затим су у главни део часа често биле укључене вежбе са специјалним реквизитима. Деца су се пела уз канап, вежбала на коњу с хватаљкама или правила салто уназад на разбоју. Стандарди за девојчице и дечаке нису се много разликовали, па су вежбе радили заједно. Час би се обично завршио неком активном игром, например „јурке” или игром са лоптом. Тако је настао „пионербол”, једноставнија локална верзија одбојке.

Литванска Совјетска Социјалистичка Република. Час физичког у средњој школи у Виљнусу.

Всеволод Тарасевич/Sputnik

Самбо (скраћеница од „самозаштита без оружја”) је релативно млада совјетска борилачка вештина, посебно популарна код младих. У њу улазе борилачке технике и покрети из различитих народа. После часова су ђаци, а посебно дечаци, тренирали самбо у специјалним школама или секцијама.

Прваци на часу физичког.

Анатолиј Седељников /TASS

Неке школе су имале одвојену просторију са тежим справама, коју су због ризика повреде користили само старији ученици.

Игре и утркивања

Тешко је било замислити час физичког без фудбала, одбојке, или „пионирбола”, омиљених дечијих игара. Када је било топло време, часови су се одржавали напољу. Најбољи играчи су представљали своју школу на градским такмичењима.

5.050 људи испунило је норму комплекса ГТО.

Парк „Сокољники”

Поред тога, девојчице и дечаци су учествовали у утркивању, које је спадало међу најважније спортске активности. Организовали су екипе и такмичили се у спретности, савладавали препреке и трудили се да буду бржи од других екипа. Школа је често организовала такмичења и окупљала навијаче. Једно од њих, војно спортско такмичење „Зарница”, било је део почетне војне обуке за децу. Две супротстављене екипе су имале задатак да заузму непријатељску базу и заставу. Дечаци су посебно волели ту игру. Она их је припремала за још захтевније вежбе које их чекају у војсци.

Константин Бромберг/ Одески филмски студио, 1980.

Часови физичког често су приказивани у совјетским филмовима посвећеним животу у школи. У популарном филму „Доживљаји електроничара” (1979) поједине сцене су снимане у фискултурној сали.

Павел Арсјонов/ Филмски студио „Максим Горки”, 1985

Сцена из совјетског филма „Гошћа из будућности” (1985) приказује како је у совјетским школама изгледао час физичког на отвореном.

Павел Арсјонов/ Филмски студио „Максим Горки”, 1985

Зимске активности

Активности на отвореном нису прекидане ни током зимског периода. Уместо спортова као што је кошарка актуелно је било ходање на скијама. Неки ђаци су то заиста волели, док је за друге то била досадна обавеза током које су приморани да носе неудобно скијашко одело и опрему.

Школа скијања у Мончегорску. Млади скијаш.

Роман Денисов/Sputnik

Поједине специјалне школе имале су сопствена клизалишта (луксуз сличан поседовању сопственог базена), где су деца тренирала клизање или хокеј.

Ученице из школе уметничког клизања.

Мирослав Муразов/Sputnik

За оне који то нису могли да приуште у сваком рејону су постојали хокејашки терени на отвореном, где су деца проводила слободно време после школе. Такве терене Руси и данас називају „коробка” (кутија). Али већина совјетских ђака није пропуштала прилику да се после школе грудва са вршњацима, санка и лежи у снегу.

Учеснице омладинске хокејашке екипе.

В. Матицин/Sputnik

Данас је стандард виши него раније, али је спорт и даље у моди. Власти сада нису фокусиране на потенцијалне међународне несугласице, а људи организују масовне спортске догађаје и такмичења. Према анкети коју је 2018. године спровео Руски центар за истраживање јавног мњења (ВЦИОМ), 60% Руса се бави спортом. Уз то, данас су више него раније доступне различите спортске активности за децу и одрасле.

Данас се часови физичког модернизују. Због високог ризика повреде забрањене су активности на канапу, зидном разбоју, коњу са хватаљкама и осталим справама, али су уведени плес, кореографија, аеробик и растезање. За оне који желе интензивно да се баве спортом постоје спортске школе или додатна настава после часова. Али најзанимљивије игре, као и ходање на скијама, и даље су неодвојив део часова физичког васпитања.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!