Како је изгледало физичко васпитање у совјетским школама? (ФОТОГРАФИЈЕ)

Час физичког у средњој школи у совхозу „Шездесетогодишњица СССР-а”.

Час физичког у средњој школи у совхозу „Шездесетогодишњица СССР-а”.

Владимир Акимов/Sputnik
Бављење спортом је у СССР-у било уобичајена свакодневица. Важило је правило „у здравом телу здрав дух“, и зато је сваки грађанин Совјетског Савеза који држи до себе, независно од пола, од детињства бринуо о своме здрављу и физичкој активности.

Мишићаво тело, „исклесани“ торзо, снажне руке и поглед уперен право у светлу будућност – то је био идеал младог мушкарца и жене на совјетским постерима који су служили као мотивација за целу нацију. Зашто се у совјетско доба толико пажње посвећивало спорту?

Совјетски народ је током 1920-их и 1930-их исцрпио све своје снаге. На пример, малолетнички криминал је растао великом брзином јер су милиони деце у годинама после револуције и грађанског рата остали без родитеља и нашли се на улици. Спорт је био начин борбе против ширења криминала међу младима. Поред тога, помагао је и у борби против алкохолизма и других нездравих навика.

Спољнополитички проблеми и слабо здравље становништва угрожавали су безбедност СССР-а. Совјетском руководству се није исплатило да издржава огромну армију и зато су власти одлучиле да покрену масовну пропаганду спорта како би радни народ био у доброј физичкој форми и у случају потребе могао да заштити своју отаџбину.

Ираклиј Тоидзе, 1956.

У ту сврху је власт предузела читав низ принудних мера. На пример, дан је у Совјетском Савезу почињао радио-програмом са обавезном јутарњом гимнастиком. Затим је, током целог дана, човек морао радити вежбе на послу заједно са колегама.

Комбинат за чешљану вуну у граду Иваново. Гимнастика у фабрикама.

Касније, у постсовјетском периоду, људи су збијали шале на рачун те „рутине“:

– Радите ли вежбе из јутарњег радио-програма?

– Наравно. Али само први корак.

– Који конкретно?

– „Отворите прозор“.

Звучи парадоксално, али управо захваљујући пропагандистичкој пароли „О спорте, ти си мир“ многи совјетски грађани су заиста почели да уживају у свакодневним тренинзима и зато је ова појава убрзо постала тренд. Сматрало се да је спорт лек против свих болести, те су се власти трудиле да деци од малих ногу усађују свест о важности бављења спортом.

Совјетске школе су се старале да обезбеде разноврсне режиме вежбања: гимнастику, акробатику и активни одмор (чак и зими), а такође тренажере у улазима зграда. Поједине спортске установе, на пример специјализоване спортске школе, имале су и сопствене базене, што је у оно време доживљавано као привилегија.

Вежбе у школском базену.

Фискултура је међу младима постала посебно популарна када је 1931. покренут програм масовног физичког васпитања ГТО, што је скраћеница за израз „Спреман за труд и одбрану“ (о томе детаљније прочитајте овде). Спортиста у одређеном узрасту треба да уради различите вежбе за прописано време, али то није био лак задатак. На пример, да би добио златну значку мушкарац стар од 19 до 28 година морао је да уради 13 згибова и претрчи 100 метара за 13 секунди, док је за узраст од 29 до 39 година важила норма од 9 згибова и 14 секунди за трчање на 100 метара. То је само што се тиче ове две дисциплине, али је било још много тога!

Слоган ГТО је овековечен и у поезији. На пример, совјетски песник Самуил Маршак је написао „Причу о незнаном јунаку“ у коме се наглашава добра форма и храброст непобедивог совјетског грађанина: „Многи момци су плећати и јаки <…> и сваки спреман за труд и одбрану!“

Активности у фискултурној сали

Већина спортских активности одвијала се у школској фискултурној сали. Час физичког васпитања обавезно је почињао загревањем и трчањем укруг, а затим су у главни део часа често биле укључене вежбе са специјалним реквизитима. Деца су се пела уз канап, вежбала на коњу с хватаљкама или правила салто уназад на разбоју. Стандарди за девојчице и дечаке нису се много разликовали, па су вежбе радили заједно. Час би се обично завршио неком активном игром, например „јурке” или игром са лоптом. Тако је настао „пионербол”, једноставнија локална верзија одбојке.

Литванска Совјетска Социјалистичка Република. Час физичког у средњој школи у Виљнусу.

Самбо (скраћеница од „самозаштита без оружја”) је релативно млада совјетска борилачка вештина, посебно популарна код младих. У њу улазе борилачке технике и покрети из различитих народа. После часова су ђаци, а посебно дечаци, тренирали самбо у специјалним школама или секцијама.

Прваци на часу физичког.

Неке школе су имале одвојену просторију са тежим справама, коју су због ризика повреде користили само старији ученици.

Игре и утркивања

Тешко је било замислити час физичког без фудбала, одбојке, или „пионирбола”, омиљених дечијих игара. Када је било топло време, часови су се одржавали напољу. Најбољи играчи су представљали своју школу на градским такмичењима.

 5.050 људи испунило је норму комплекса ГТО.

Поред тога, девојчице и дечаци су учествовали у утркивању, које је спадало међу најважније спортске активности. Организовали су екипе и такмичили се у спретности, савладавали препреке и трудили се да буду бржи од других екипа. Школа је често организовала такмичења и окупљала навијаче. Једно од њих, војно спортско такмичење „Зарница”, било је део почетне војне обуке за децу. Две супротстављене екипе су имале задатак да заузму непријатељску базу и заставу. Дечаци су посебно волели ту игру. Она их је припремала за још захтевније вежбе које их чекају у војсци.

Часови физичког често су приказивани у совјетским филмовима посвећеним животу у школи. У популарном филму „Доживљаји електроничара” (1979) поједине сцене су снимане у фискултурној сали.

Сцена из совјетског филма „Гошћа из будућности” (1985) приказује како је у совјетским школама изгледао час физичког на отвореном.

Зимске активности

Активности на отвореном нису прекидане ни током зимског периода. Уместо спортова као што је кошарка актуелно је било ходање на скијама. Неки ђаци су то заиста волели, док је за друге то била досадна обавеза током које су приморани да носе неудобно скијашко одело и опрему.

Школа скијања у Мончегорску. Млади скијаш.

Поједине специјалне школе имале су сопствена клизалишта (луксуз сличан поседовању сопственог базена), где су деца тренирала клизање или хокеј.

Ученице из школе уметничког клизања.

За оне који то нису могли да приуште у сваком рејону су постојали хокејашки терени на отвореном, где су деца проводила слободно време после школе. Такве терене Руси и данас називају „коробка” (кутија). Али већина совјетских ђака није пропуштала прилику да се после школе грудва са вршњацима, санка и лежи у снегу.

Учеснице омладинске хокејашке екипе.

Данас је стандард виши него раније, али је спорт и даље у моди. Власти сада нису фокусиране на потенцијалне међународне несугласице, а људи организују масовне спортске догађаје и такмичења. Према анкети коју је 2018. године спровео Руски центар за истраживање јавног мњења (ВЦИОМ), 60% Руса се бави спортом. Уз то, данас су више него раније доступне различите спортске активности за децу и одрасле.

Данас се часови физичког модернизују. Због високог ризика повреде забрањене су активности на канапу, зидном разбоју, коњу са хватаљкама и осталим справама, али су уведени плес, кореографија, аеробик и растезање. За оне који желе интензивно да се баве спортом постоје спортске школе или додатна настава после часова. Али најзанимљивије игре, као и ходање на скијама, и даље су неодвојив део часова физичког васпитања.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“