Мултитаскинг је религија нашега доба. Возите се у градском превозу или сте у свом ауту заглављени у саобраћајном застоју, и истовремено одговарате на пословни имејл, а уједно подешавате јачину тона аудио-књиге коју напоредо слушате. Или једном руком мешате ручак на шпорету, а другом исправљате сину домаћи задатак док крајичком ока пратите омиљени ток шоу на телевизору. Језик се као механизам такође придржава принципа мултитаскинга. Наиме, у једној фрази се може описати спољашњи свет, и уједно се може изнети своја оцена појаве коју описујете („свиђа се/не свиђа се“), а истовремено покушавате да убедите саговорника у испавност својих ставова, уколико вам се они разилазе („ја сам у праву, а ти ниси“). Као пример може послужити фраза: „Говорю тебе, Ванечка стал выше!“ („Кажем ти, Вања је порастао!“), где реална чињеница гласи „Ваня стал выше“ („Вања је порастао“), а избор имена од мила („Ванечка“ од пуног имена Иван) сведочи о симпатији говорника, док је уводна фраза „Говорю тебе“ („Кажем ти“) стандардна формула чија фунција је да нагласи веродостојност информације и самим тим убеди саговорника у њену тачност.
Говорник се бави упакивањем мисли у фразу као у кутијицу, и што боље слушалац распакује тај смисао, боље ће разумети шта је његов саговорник хтео да каже. Студенти који храбро уче руски језик на нивоу B1-B2 знају колико много има нетривијалних начина да се на руском каже „Мне нравится“.
Погледајмо неколико „мултифункционалних“ израза позитивне и негативне оцене који се често срећу у разговорном руском језику и могу збунити човека јер њихово значење не произилази из семантике сваког појединачног елемента.
- Није требало да за празник купимо Игору водич кроз Италију.
- А што да не? Он ускоро путује у Рим, требаће му.
Питање „ЧЕМ НЕ + Nom“ користи се као одговор на сумњу и показује жељу говорника да убеди саговорника и докаже му исправност свога гледишта. Обично одмах после реторског питања следе аргументи који треба да потврде исправност говорникове тврдње. После обавезног дела „ЧЕМ НЕ“ може да стоји било која именица у номинативу, а као факултативни елемент конструкције понекад се користи и заменица у дативу (на пример „тебе/вам“): - Мне не нравится Вася! - Чем тебе не пара? Работа есть, квартира есть, не курит, не пьёт! (- Не свиђа ми се Васја! - Што ти не одговара?/Шта му фали? Има посао, има стан, не пуши, не пије!)
Бирајући конструкцију „ЧЕМ НЕ + Nom?“ говорник показује да предмет о коме је реч, по његовом мишљењу, потпуно одговара еталону. Парафраза израза „Чем не подарок?“ изгледаће овако: „Ја мислим да је то добар поклон, и ти треба тако да мислиш“; „Чем тебе не пара?“ = „Ја мислим да бисте вас двоје били добар пар, и ти треба тако да мислиш“.
Чем не жених?
Иван: Настењка!
Настењка: М?
Иван: Драга, удај се за мене.
Настењка: Види ти њега, како је брз!
Иван: А шта ми фали? Нисам зрикав, нисам богињав...
Настењка: Јесте, али ипак нисам ја за тебе.
Иван: Зашто?
Настењка: Не умем да се хвалим. Ето, то је.
[Александар Роу, Михаил Вољпин, Николај Ердман. „Морозко“ (1964)]
- Игоре, како ти се свиђа Рим?
- Ништа посебно, град као град. Много људи, бука, али је храна укусна!
Игор хоће да каже да је Рим град као и сви остали велики градови и да на њега није оставио утисак (што је, наравно, чудно, али у томе је и суштина личног мишљења што оно може да се разликује од мишљења већине). Конструкција „именица+КАК+именица“ је једноставна и добра је замена за фразу „Так себе“ („Онако“). Именице у конструкцији обично попримају облик номинатива али се могу употребити и у локативу када се означава место, с тим што значење конструкције остаје исто: на указаном месту је све како и треба да буде, по шаблону, на пример: „На войне как на войне“ (У рату је увек исто, као и у сваком рату/Рат је рат“).
Девочка как девочка
Оља: Ех, бако-бако! [гледа се у огледало] Ништа лоше не видим. Девојчица као и свака друга. Па чак и лепа, у сваком, баш у сваком погледу.
[Александар Роу, Виталиј Губарев, Лав Аркадјев. „Краљевство кривих огледала“ (1963)]
- Игор се вратио! Замисли, није му се допао Рим!
- Баш ми је он неки туриста! Вероватно није ни излазио из хотела.
Пријатељи су искрено зачуђени (као и ми, уосталом) што Рим није освојио Игорево срце, а уједно негодују због његове необразованости и кажу да њему туристичка путовања нису јача страна. Све емоције су упаковане у једну конструкцију „Тоже мне + именица!“, коју говорник користи када оцењени објекат или догађај није достигао ниво еталона, нема све потребне карактеристике еталона или је далеко од еталона (уп. „Тоже мне путешественник“ = „Ако си ти прави туриста, Рим ће ти се допасти“). Осуда, прекор или иронија се обично надовезују на палету емоција.
Конструкција негативне оцене поред непроменљивог дела „Тоже мне“ има и варијативни део у виду именице или придева (чешће у номинативу), глагола и прилога:
1) Ты даже не прокатился на американских горках! Тоже мне смелый!
1) Чак се ниси провозао на „возу смрти“! И ти си ми неки јунак!
2) Ты сказал, что починишь компьютер, а он завис! Тоже мне помог!
2) Рекао си да ћеш поправити рачунар, а он се укочио! И то ми је нека помоћ!
3) Мы шли до магазина всего 10 минут! Тоже мне далеко!
3) До продавнице смо пешачили само 10 минута! А наводно је далеко!
Тоже мне львы
[На улици] Алексеј Трофимов: То су ови лавови, Вања.
Вања: Баш су ми неки лавови. Немају чак ни очњаке.
[Борис Васиљев, Владимир Роговој, Кирил Рапопорт. „Официри“ (1971)]
Будите опрезни: све три фразе поред вредносног суда садрже и емоционални набој који може да засмета саговорнику! Надајмо се да ће после искрене размене мишљења Игор и његови пријатељи наставити да комуницирају...
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
