„Тоже мне львы!“: Синтаксички фразеологизми оцене или како одбранити став на руском језику

• Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram! Сви наши најновији и најактуелнији текстови стижу директно на ваш паметни телефон! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!

Мултитаскинг је религија нашега доба. Возите се у градском превозу или сте у свом ауту заглављени у саобраћајном застоју, и истовремено одговарате на пословни имејл, а уједно подешавате јачину тона аудио-књиге коју напоредо слушате. Или једном руком мешате ручак на шпорету, а другом исправљате сину домаћи задатак док крајичком ока пратите омиљени ток шоу на телевизору. Језик се као механизам такође придржава принципа мултитаскинга. Наиме, у једној фрази се може описати спољашњи свет, и уједно се може изнети своја оцена појаве коју описујете („свиђа се/не свиђа се“), а истовремено покушавате да убедите саговорника у испавност својих ставова, уколико вам се они разилазе („ја сам у праву, а ти ниси“). Као пример може послужити фраза: „Говорю тебе, Ванечка стал выше!“ („Кажем ти, Вања је порастао!“), где реална чињеница гласи „Ваня стал выше“ („Вања је порастао“), а избор имена од мила („Ванечка“ од пуног имена Иван) сведочи о симпатији говорника, док је уводна фраза „Говорю тебе“ („Кажем ти“) стандардна формула чија фунција је да нагласи веродостојност информације и самим тим убеди саговорника у њену тачност.

Говорник се бави упакивањем мисли у фразу као у кутијицу, и што боље слушалац распакује тај смисао, боље ће разумети шта је његов саговорник хтео да каже. Студенти који храбро уче руски језик на нивоу B1-B2 знају колико много има нетривијалних начина да се на руском каже „Мне нравится“.

Погледајмо неколико „мултифункционалних“ израза позитивне и негативне оцене који се често срећу у разговорном руском језику и могу збунити човека јер њихово значење не произилази из семантике сваког појединачног елемента.

1. «Чем не подарок?»

- Није требало да за празник купимо Игору водич кроз Италију.
- А што да не? Он ускоро путује у Рим, требаће му.

Питање „ЧЕМ НЕ + Nom“ користи се као одговор на сумњу и показује жељу говорника да убеди саговорника и докаже му исправност свога гледишта. Обично одмах после реторског питања следе аргументи који треба да потврде исправност говорникове тврдње. После обавезног дела „ЧЕМ НЕ“ може да стоји било која именица у номинативу, а као факултативни елемент конструкције понекад се користи и заменица у дативу (на пример „тебе/вам“): - Мне не нравится Вася! - Чем тебе не пара? Работа есть, квартира есть, не курит, не пьёт! (- Не свиђа ми се Васја! - Што ти не одговара?/Шта му фали? Има посао, има стан, не пуши, не пије!)

Бирајући конструкцију „ЧЕМ НЕ + Nom?“ говорник показује да предмет о коме је реч, по његовом мишљењу, потпуно одговара еталону. Парафраза израза „Чем не подарок?“ изгледаће овако: „Ја мислим да је то добар поклон, и ти треба тако да мислиш“; „Чем тебе не пара?“ = „Ја мислим да бисте вас двоје били добар пар, и ти треба тако да мислиш“.

Иван: Настењка!
Настењка: М?
Иван: Драга, удај се за мене.
Настењка: Види ти њега, како је брз!
Иван: А шта ми фали? Нисам зрикав, нисам богињав...
Настењка: Јесте, али ипак нисам ја за тебе.
Иван: Зашто?
Настењка: Не умем да се хвалим. Ето, то је.
[Александар Роу, Михаил Вољпин, Николај Ердман. „Морозко“ (1964)]

2. «Город как город»

- Игоре, како ти се свиђа Рим?
- Ништа посебно, град као град. Много људи, бука, али је храна укусна!

Игор хоће да каже да је Рим град као и сви остали велики градови и да на њега није оставио утисак (што је, наравно, чудно, али у томе је и суштина личног мишљења што оно може да се разликује од мишљења већине). Конструкција „именица+КАК+именица“ је једноставна и добра је замена за фразу „Так себе“ („Онако“). Именице у конструкцији обично попримају облик номинатива али се могу употребити и у локативу када се означава место, с тим што значење конструкције остаје исто: на указаном месту је све како и треба да буде, по шаблону, на пример: „На войне как на войне“ (У рату је увек исто, као и у сваком рату/Рат је рат“).

Оља: Ех, бако-бако! [гледа се у огледало] Ништа лоше не видим. Девојчица као и свака друга. Па чак и лепа, у сваком, баш у сваком погледу.
[Александар Роу, Виталиј Губарев, Лав Аркадјев. „Краљевство кривих огледала“ (1963)]

3. «Тоже мне путешественник!»

- Игор се вратио! Замисли, није му се допао Рим!
- Баш ми је он неки туриста! Вероватно није ни излазио из хотела.

Пријатељи су искрено зачуђени (као и ми, уосталом) што Рим није освојио Игорево срце, а уједно негодују због његове необразованости и кажу да њему туристичка путовања нису јача страна. Све емоције су упаковане у једну конструкцију „Тоже мне + именица!“, коју говорник користи када оцењени објекат или догађај није достигао ниво еталона, нема све потребне карактеристике еталона или је далеко од еталона (уп. „Тоже мне путешественник“ = „Ако си ти прави туриста, Рим ће ти се допасти“). Осуда, прекор или иронија се обично надовезују на палету емоција.

Конструкција негативне оцене поред непроменљивог дела „Тоже мне“ има и варијативни део у виду именице или придева (чешће у номинативу), глагола и прилога:

1) Ты даже не прокатился на американских горках! Тоже мне смелый!
1) Чак се ниси провозао на „возу смрти“! И ти си ми неки јунак!

2) Ты сказал, что починишь компьютер, а он завис! Тоже мне помог!
2) Рекао си да ћеш поправити рачунар, а он се укочио! И то ми је нека помоћ!

3) Мы шли до магазина всего 10 минут! Тоже мне далеко!
3) До продавнице смо пешачили само 10 минута! А наводно је далеко!

[На улици] Алексеј Трофимов: То су ови лавови, Вања.
Вања: Баш су ми неки лавови. Немају чак ни очњаке.
[Борис Васиљев, Владимир Роговој, Кирил Рапопорт. „Официри“ (1971)]

Будите опрезни: све три фразе поред вредносног суда садрже и емоционални набој који може да засмета саговорнику! Надајмо се да ће после искрене размене мишљења Игор и његови пријатељи наставити да комуницирају...