Како су Словени створили свој сопствени есперанто

Кира Лисицка (Photo: Public domain)
Руски језик је током неколико векова имао улогу заједничког језика Словена. У 21. веку се појавила потреба за „неутралним“ језиком који сви Словени разумеју.
  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

У 9. веку су легендарни мисионари и просветитељи, браћа Константин (Ћирило) и Методије са својим ученицима, уобличили први заједнички књижевни језик свих Словена, и он се данас зове старословенски. У то време су словенски језици још увек били блиски (као дијалекти једног језика) и сви Словени су се међусобно разумели, тако да се старословенски лако „примио“ међу Словенима у Моравској, на Балкану и у Старој Русији.

У периоду од 11. до 16. века у различитим словенским језицима су се догодиле кардиналне структурне промене, формиране су оригиналне језичке карактеристике и вокабулар. Од тада житељи различитих делова словенског света не могу више да разумеју једни друге.

Како је хрватски католички свештеник покушао да уједини Словене

Јурај Крижанић

Улогу заједничког језика свих Словена је до 18-19. века како-тако вршио црквенословенски језик, наследник старословенског. Међутим, сфера његовог функционисања је ограничена и тај језик нема много додира са свакодневницом, што су научници сагледавали далеко пре 19. века. Јурај Крижанић, хрватски мисионар широког хуманистичког образовања и готово ренесансна личност, покушао је да изађе из оквира црквенословенског језика и створи општесловенски језик. Био је то први такав покушај у ново доба.

Као поданик империје Хабзбурга, и као католички свештеник и богослов, он је 1659. године допутовао у Москву да служи руском цару Алексеју Михајловичу. Међутим, његове идеје о потреби за унијом православне и католичке цркве ради уједињења свих Словена нису на царском двору дочекане са ентузијазмом. Пар година касније овај креативни Хрват је за сваки случај протеран у Тоболск, тадашњу престоницу Сибира (али је добио новчану „потпору“ у вредности од 90 рубаља годишње, што уопште није била безначајна сума за оно време и сасвим је била довољна да се Крижанић наредних 16 година бави списатељским радом). Од идеје о уједињењу свих Словена он је логичким размишљањем стигао до идеје да је неопходно створити савремени општесловенски језик на бази руског (сматрајући да је тај језик старији, чистији и развијенији од свих осталих словенских језика). Крижанић је 1665. године написао „Граматички приказ руског језика“ (Граматичко изказање об Руском језику), где он под изразом „руски језик“ није подразумевао тадашњи руски, него управо тај замишљени општесловенски језик.

„Граматичко изказање об Руском језику“ („Граматички приказ руског језика“), 1665, Јурај Крижанић, прва међусловенска граматика.

И управо на том „руском“ Крижанић током 1660-их пише трактат „Политика“. Више од 60% његовог вокабулара чиниле су пажљиво пробране општесловенске речи, било је 10% руских и црквенословенских речи, док је 9% преузето из ауторовог матерњег дијалекта, 2,5% из пољског и остало из других словенских језика.

Са научног гледишта је Крижанићев експеримент био веома успешан. Његов рад се често карактерише као прво истраживање упоредне граматике језика (и то не само словенских!) у Европи, а поједини његови предлози (одбацивање слова Ъ после сугласника на крају речи и реформа назива слова „а“-„бе“-„ве“ уместо „азъ“-„буки“-вједи“) ишли су читавих 250 година испред свог времена. Штавише, назвавши свој општесловенски језик „руским“ овај хрватски мислилац је наслутио и тренд који ће доминирати у сфери међусловенске комуникације до краја 20. века...

Руски као једина опција

Све јача Руска империја (а после коначне поделе Пољско-литванске државне заједнице и једина словенска држава на свету) неколико столећа пре почетка 20. века није имала алтернативу као политички и културни оријентир већег дела словенске интелигенције која је у том тренутку живела на територији Аустријске империје Хабзбурга и Османлијске империје. Крижанићеве идеје су спонтано и логично настављене кроз филозофију панславизма, тј. уједињења свих Словена у јединствену државу под влашћу руског монарха.

Пансловенска идеологија је полазила од тога да ће се сви Словени у будућности „вратити“ заједничком језику који ће сви они разумети. Поједини ентузијасти су предлагали сопствене пројекте општесловенског језика. Међу њима вреди истаћи Словака Јана Херкеља и његов Universalis Lingua Slavica (1826) илиУзајамни Правопис Славјански (1865) Словенца Матије Мајара. Међутим, утицај руске културе и руског језика на словенску интелигенцију којој су биле блиске хуманистичке науке у оно доба је био толико велики да су они углавном у потпуности били обузети адаптацијом тадашње руске културе у својој отаџбини на свом матерњем језику. Већина њих је у мањој или већој мери знала руски, а реално се није ни осећала нарочита потреба за бурном делатношћу у правцу стварања засебног пансловенског језика.

Матија Мајар

После 1917. године руски језик се накратко повукао са својих доминантних позиција у словенском свету, да би се после 1945. вратио као дефакто главни језик читавог социјалистичког блока. Од завршетка Другог светског рата па до краја 1980-их сви словенски народи су градили социјализам под суптилним руководством Москве. После колапса СССР-а Русија је изгубила своју привлачност у очима осталих словенских народа, и престиж руског језика у региону је нагло опао. Тако је на прелазу у трећи миленијум поново искрсао проблем заједничког језика за све Словене.

Пројекти 21. века: без панславизма

И поред тога што је почетком овог века већина бивших земаља социјалистичког блока кренула у интензивну интеграцију са Западном Европом, потреба за општим језиком није опала него се чак и повећала. Подстакнути заједничким бизнисом, доступним туризмом и бескрајном комуникацијом на интернету, житељи различитих земаља Источне и Централне Европе су интензивирали своје контакте. Нису сви могли да науче енглески, а и разумно звучи идеја да је Словенима ипак лакше и природније да једни са другима разговарају на неком сродном језику, и она је „висила у ваздуху“. Пројекти општесловенског језика 21. века принципијелно се разликују од претходних управо по томе што у њима нема ни трага од било какве пансловенске идеологије и они имају искључиво практичну сврху.

Марк Хучко

Први се појавио словио, који је од 1999. развијао словачки лингвиста Марк Хучко на словенском лексичком материјалу и принципима сличним есперанту: 1) поједностављена логична граматика без изузетака, без категорије рода, практично без деклинације, али са великим бројем глаголских облика; 2) поједностављена ортографија: користе се само клавијатуре које су у оно време биле доступне, тј. енглеска и руска (за мање популарну ћириличну верзију), с тим што се специфичне словенске фонеме обележавају диграфима cx/sx/zx/gx/wx за обележавање гласова ч/ш/ж/дж/щ; 3) За формирање облика множине користи се наставак -s, карактеристичан за западноевропске језике и за есперанто. Словио, међутим, није стекао популарност. Многе је одбијала његова извештаченост и сличност есперанту, а сметао им је и наставак -s, који је туђ словенским језицима, као и графичка „накарадност“. Марк Хучко је избацио неколико верзија словија, и на крају се по свему судећи и сам разочарао, јер је 2010. престао да одговара на писма и да обнавља сајт пројекта http://slovio.com.

2006. године се појавила конкуренција словију. Био је то словјански језик који су створили Чеси Ондреј Речник и Габриел Свобода, и Холанђанин Јан ван Стенберген. Њима је био циљ да створе језик који би био заједнички за све Словене користећи вокабулар и имитирајући граматику савремених словенских језика.

Затим су 2009. године Американац Стивен Родзиховски, Пољак Анджеј Морачевски и Чех Михал Боровичка предложили пројекат словиоски, што је у суштини хибрид словија и словјанског.

Исте године је чешки програмер Војтех Мерунка објавио монографију „Новословенски језик“ у којој је савремену словенску лексику словјанског језика покушао да споји са граматиком и лексиком класичних општесловенских језика – старословенског и црквенословенског.

Војтех Мерунка и Јан ван Стенберген на другој конференцији међусловенског језика 2018.

Екипе аутора словјанског, словиоског и новословенског језика су 2011. објавиле да је неопходно ујединити напоре, па су 2017. коначно интегрисали све своје резултате у нови пројекат – међусловенски (Interslavic) језик. Даљи рад на овом језику поверен је специјалној комисији у коју су ушли већ познати Мерунка и Ван Стенберген, а такође Пољак Михал Сват, Чех Роберто Ломбино и Рус Павел Скриљов.

Данашњи међусловенски језик постоји у две алтернативне варијанте: латиничној мешовитог чешко-хрватског типа и ћириличној која је спој руских слова са српским и украјинским. Он је максимално близак природним словенским језицима у погледу граматике, мада му је синтакса уједначена, а морфологија је у великој мери очишћена од изузетака и неправилних облика. Међусловенски има прилично обиман, пажљиво осмишљен вокабулар од преко 17.000 речи, који се редовно попуњава тако да језик у писаном и усменом облику буде у целини разумљив сваком релативно образованом говорнику једног словенског језика. Свака реч се додаје у речник ако скупи 3 поена по распрострањености у словенском свету (руски и пољски дају по 1 поен, остали језици по 0,5 поена). „Интерслависти“ развијају и међусловенски речник (у овом тренутку он садржи преко 17.500 речи), имају своје сајтове, један презентациони и други информативни, свој канал на Јутјубу (скоро 10.000 пратилаца), групу на Фејсбуку (17.000 пратилаца) и налоге у другим друштвеним мрежама. И поред тога што је међусловенски испао далеко природнији и виталнији него, рецимо, словио, пројекат се у суштини није проширио изван круга ентузијаста и неколико хиљада њихових истомишљеника и фанова.

Зашто је тако? Сваком вештачком језику је крајње тешко да се такмичи са природним језицима које људи говоре од рођења, које уче у школама, на којима добијају информације у медијима и на којима је (на сваком од њих) створен богат корпус текстова у свим могућим форматима, и, што је посебно важно, створена је лепа књижевност. Занимљиво је да се међу десетинама одушевљених коментара испод видео-прилога активних „интерслависта“ као рефрен провлачи мисао: „Каква штета што ми, Словени, не учимо овај прелепи језик у школи!“ Да, кад би тако било међусловенски би свакако олакшао комуникацију међу сродним народима и нема сумње да би подстакао Словене да уче друге словенске језике. Чисто технички гледано, ако међусловенски настави да се развија, он има потенцијал да преузме улогу језика-посредника. Засада таква идеја ипак делује само као симпатична маштарија, јер би за њену реализацију много тога у савременом свету морало да се промени.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“