Жена руског цара-реформатора Петра Великог била је специфична, као и цела његова владавина, која је била пуна сталне тежње за модернизацијом усмереном на искорењавање традиционалног руског начина живота и увођење западних обичаја.
Не зна се где је рођена прва руска императорка Катарина I. Поједини стручњаци кажу да је рођена у Шведској, али већина стручњака сматра да је њена постојбина нека балтичка земља – Естонија или (вероватније) Летонија. Сматра се да је за време епидемије куге остала сироче које је васпитао локални пастор. Била је позната као Марта Скавронска и радила је као праља.
Трновит пут ка врху
Касније, када је напунила 17 година удала се за војника из шведске коњице, који је можда био војни трубач. Отприлике у то време (1702) Мартин живот се драстично променио у Великом северном рату између Русије и Шведске, када је руска војска заузела место у коме је она живела. Марта је заробљена и неколико пута је премештана од једног нижег официра до другог, све док није доспела у руке фелдмаршалу Борису Шереметјеву.
Ни то, међутим, није била последња станица на њеном необичном животном путу. Од Шереметјева ју је преузео Александар Мењшиков, који је био царева десна рука. Он се заинтересовао за младу жену и узео ју је за слушкињу. Тако је она из фелдмаршаловог штаба доспела у одаје царевог љубимца. Тамо је на њу обратио пажњу лично Петар I. И њему се она допала, те ју је он преузео од Мењшикова.
Марта је до краја живота била у добрим односима са Мењшиковом. Кажу да се њихово пријатељство заснивало на сличном пореклу. Наиме, Мењшиков је такође потицао из нижих слојева друштва.
Непознати сликар / Википедија
Варљива лепота
Марта је пре венчања примила православље и на крштењу добила име Катарина. Кум јој је био Алексеј, Петров син из првог брака. Затим је била уз Петра I до његове смрти 1725. године. Они су се у међувремену венчали, а затим је Петар I њу прогласио за императорку. Катаринин положај није имао преседана у руској историји, што јој је омогућило да званично буде проглашена за владарку после Петрове смрти.
Противречна су сведочанства о њеном изгледу. По речима једног њеног савременика, „она се издвајала лепотом и високим растом“. Са друге стране, историчар Јевгениј Анисимов је тврдио да је Катарини „недостајала анђеоска лепота њене ћерке Јелизавете I и префињена грациозност Катарине II. Она је имала широке кости, округло лице и преплануо тен, као жене из нижих слојева...“
С обзиром на контрадикторности везане за њен изглед, као и чињеницу да се од самог дна руског друштва уздила до самог врха, појавило се мишљење да је она то постигла помоћу некакве магије. У историји је забележен Василиј Кобилин, каплар из једног пука руске армије, који је крајње озбиљно тврдио да је Катарина користила магију како би везала Петра за себе. По капларовим речима, она је то чинила заједно са Мењшиковом. Тиме би се могло објаснити непрекидно присуство Мењшикова у близини трона.
„Катаринушка, драга моја”
Ако завиримо у преписку Петра Великог и Катарине, видећемо да су њихови односи били чврсти и искрени. „Катаринушка, драга моја“ – тако се он обраћао њој у писмима.
Она је била једна од малобројних особа које се нису плашиле његових чувених напада гнева, а Петар је био познат по незгодној нарави. Лично је секао главе војницима који су учествовали у бунту. Учествовао је и у мучењу сопственог сина Алексеја када је овај осуђен за издају отаџбине и касније погубљен. Прича се да је само Катарина умела да утиша гнев горопадног цара.
И поред свог карактера, Петар је ипак смогао снаге да пред саму смрт опрости Катарини неверство због кога неко време пред смрт није говорио са њом. Са друге стране, ипак је одсекао главу човеку са којим га је преварила.
После Петрове смрти Катарина је постала императорка у чему су јој помогли Мењшиков и елитни гардијски пукови. Мењшиков је дефакто управљао земљом за време њене кратке двогодишње владавине, која се завршила њеном смрћу 1727. године.