1. Алексеј I Михајлович, опрезни реформатор
Отац познатог реформатора Петра Великог био је Алексеј Михајлович (1645-1676). Надимак му је био Тишајши („Најтиши“ или „Најмирнији“). Он не спада међу добро познате руске владаре јер га је засенио његов чувени наследник. Алексеј Михајлович је био побожан, поштовао је православне обреде и читао духовне текстове, што га је, како се претпоставља, и довело до смирења о коме говори његов надимак.
Ермитаж. / Википедија
За време своје владавине Алексеј Михајлович је успео да удружи руски традиционализам и стратегију адаптације корисних западних обичаја које се придржавао његов отац (Михаил I). Цар Алексеј је такође експериментисао са идејом реорганизације армије на основу западног модела. Он је наставио да ствара регуларну војску са јединицама на чијем челу су били официри позвани са Запада. То није било у складу са претходном епохом, где су главну борбену снагу представљали одреди које су чинили племићи.
Овом владару се приписује и стварање поштанске службе у Русији. У његово време су учињени покушаји да се оснује регуларна морнарица, али су се изјаловили јер у Русији тога доба није било одговарајућих лука и прилаза мору.
Радио је и на модернизацији црквеног живота. Уз његову сагласност патријарх Никон је покренуо црквене реформе у којима су одбачени поједини стари традиционални обреди. Те реформе су изазвале појаву такозваних „старообредника“ који су се одвојили од Руске православне цркве. Та подела се задржала до данашњег дана.
Алексеј Михајлович је учврстио ауторитет царске власти, али није решио актуелна национална питања (на пример, прилаз Црном и Балтичком мору).
2. Ана Ивановна и доминација странаца
Ана Ивановна, братаница Петра Великог, није имала среће са руским историчарима. Они су већином крајње негативно оценили њену владавину.
Министарство културе Руске Федерације. / Википедија
Осуђивали су је због тога што је пустила у земљу превише странаца, будући да је и сама дуго била војвоткиња Курландије (у данашњој Летонији). Тамо ју је 1711. године послао њен моћни стриц. У Курландији је провела две деценије, а затим је замољена да се врати и седне на руски трон 1730. године, после смрти Петровог унука Петра II.
Племићи који су изабрали Ану мислили су да је она аутсајдер погодан за манипулацију, те да ће прихватити ограничење сопствених овлашћења, али су се преварили. Она је најпре прихватила те услове, али је затим схватила да ограничење царске власти не подржава већина племића и званично је одбацила ту идеју.
Нова царица је из Курландије довела свог миљеника и љубавника Ернеста Бирона који је читаву деценију био најмоћнији човек огромне империје. Тај период руске историје понекад се назива „Бироново доба“.
„Доминација тих Немаца је трајала десет година. Десет година су вређана најдража осећања руског народа“, писао је о том периоду познати руски историчар 20. века Сергеј Платонов.
Савремени историчари, међутим, склони су да одбаце тако негативан став о Ани Ивановној. Упркос увреженом мишљењу, број странаца у армији се процентуално смањио током њене владавине. Царица је такође повећала плату руским официрима и изједначила је са платом коју су примали страни војници. Срећом, сада се полако мења представа о њеној владавини као „црној рупи у историји Русије“.
3. Јелисавета I и процват руске науке и културе
И ћерка Петра I спада међу мање познате владаре из династије Романов. Она је владала готово две деценије средином 18. века (1741-1761).
Луи Каравак. / Википедија
Петар је желео да се Јелисавета уда за краља Француске Лудвига XV, али су Французи одбили тај предлог. Било је и других планова везаних за њен брак, али ниједан није остварен и поред тога што су савременици хвалили њену лепоту. „Ретко сам виђао такву лепотицу као што је кнегињица Јелисавета... Она је веома висока и живахна. Лепо плеше и јаше без страха. Паметна је, милосрдна и врло заносна“, написао је 1728. године шпански изасланик о 19-годишњој Јелисавети.
После смрти мајке Катарине Прве Јелисавети није било лако јер је Ана Ивановна зазирала од ње. Када је Ана умрла 1741. године Јелисавета је дошла на власт путем преврата.
Као императорка је најавила да ће се вратити на очев пут и заиста је остварила велики напредак у том правцу. Јелисаветина владавина је углавном позната по ширењу просветитељства у Русији. У њено време је основан Московски универзитет. Радила је на развоју националног театра и основала Академију ликовних уметности у Русији. Једно од највећих Јелисаветиних достигнућа је било укидање смртне казне.