Петар Велики: Безобзирна погубљења у име европеизације
Петар Први је, благо речено, био страствен владар. Са истим жаром је модернизовао земљу, борио се против непријатеља и угушио Побуну стрелаца 1698. године, што је шокирало његове савременике.
Стрелци су били елитне јединице које су поређене са преторијанском гардом Старог Рима. Крајем 17. века бројали су око 50.000 војника, а Петар их је третирао као непоуздане, будући да су стали на страну његових политичких непријатеља и успротивили се његовој политици принудне модернизације.
Поред тога, цар се још увек добро сећао улоге стрелаца у устанку 1682, када је имао само 10 година. Тада је пук стрелаца учествовао у крвавом преврату у коме су Петар и његова мајка уклоњени са власти у корист сестре Софије, а она је затим била на власти неколико година. Млади монарх је својим очима видео како су разјарени војници буквално растргли његове рођаке у Кремљу.
Можда се тиме делимично може објаснити суровост с којом је он 16 година касније кажњавао све људе за које је мислио да имају везе са том побуном. Око 4.000 људи је ухапшено и сурово мучено. Најмање 1.000 људи је осуђено на смрт – већини је одрубљена глава на Црвеном тргу.
Према појединим подацима, Петар је лично одсецао главе појединим осумњиченим, а затим наређивао другим племићима да учине то исто. Војници којима није одсечена глава обешени су испред прозора манастира у коме је Софија боравила после принудног монашења. Мртва тела су месецима висила на вешалима. Тако је Петар напакостио сестри за коју је сматрао да је умешана у устанак.
„Гушење ’Побуне стрелаца’ 1698. године третира се као последњи дан у историји Московске Русије пре њеног муњевитог преображаја у Руску империју [за време Петра I]“, писао је историчар Лав Гумиљов.
Николај Ге. / Википедија
Софија није била једина жртва у породици Петра Првог. Цар је погубио и сопственог сина Алексеја због издаје, и то 20 година након „Побуне стрелаца“. Петар је био убеђен да је Алексеј учествовао у завери коју су организовале стране силе и делови руског друштва незадовољни царевим реформама. Сматра се да је током истраге цар забадао сину игле испод ноктију и тако га приморао да призна кривицу.
Катарина Велика: Убијена два цара
Катарина II је доспела на руски престо у периоду који је касније назван „доба дворских преврата“. Као и њена претходница, Катарина је дошла на власт помоћу својих елитних гардиста. Свргла је мужа, императора Петра III, 1762. године. Неколико дана касније цар је био мртав.
Колале су гласине да је Катарина била умешана у његово убиство, мада то није утврђено. Према званичној верзији, Петар III је умро од хемороида, али поједини историчари тврде да су га убиле присталице његове жене. Многи савременици су сумњали у званичну верзију. Ти догађаји нису много утицали на имиџ Катарине Велике као прогресивне царице која се дописивала са Волтером и Дидроом, и с правом сматрала да је један од актера европског просветитељства.
Историчари су склони да испоље разумевање према царици и преврату на чијем челу је била. Њена каснија владавина је означила почетак златног века Руске империје, а њен муж Петар се и даље третира као слабић којим је манипулисао пруски краљ Фридрих Велики. Познати руски историчар Сергеј Соловјов је окарактерисао Петра III као „страног цара” и „заклетог непријатеља“ Русије. Василиј Кључевски, други водећи руски историчар императорског периода, писао је да је незаконита власт Катарине II више била у служби руских националних интереса него власт Петра III.
За време њене владавине смрт је снашла још једног руског монарха – цара Ивана VI. Он је „владао“ нешто више од годину дана, али док је имао само две године. Наиме, Јелисавета I, Катаринина претходница, свргла је Ивана и његову мајку која је била регент. Најпре су обоје отерани у прогонство, а затим у затвор.
Иван је скоро цео свој живот провео иза решетака и готово ни са ким није комуницирао. Саопштено је да је полудео и да је убијен 1764. године за време неуспелог покушаја његовог ослобађања. Затворским стражарима је било наређено да га не пуштају живог из ћелије.