Комунистичка партија Совјетског Савеза (КПСС) увек је била више од обичне политичке партије. Она је имала мнопол на власт до краја 1980-их. Централни комитет и Политбиро (највиши органи партије) постојали су као држава у држави. Многи функционери из ових структура уживали су у привилегијама које нису увек биле легалне.
Почетком 1990-их, убрзо после распада Совјетског Савеза, поједини извори су тврдили да је око 10 милијарди долара из партијске касе нестало без трага. Већина грађана Русије је била уверена да је тај новац украден.
Богата партија
Бивши руководилац партијске омладинске организације „Комсомол“ Виктор Мироњенко у интервјуу је истакао да је КПСС непосредно пред распад Совјетског Савеза поседовала 10 милијарди долара.
Извори тог богатства су били различити, почев од месечних чланарина обичних чланова партије (КПСС је 1990. године бројао око 19,5 милиона чланова), па све до Државног фонда за заштиту мира, који је имао око 4,5 милијарди рубаља (2,6 милијарди долара).
Тешко је рећи да ли је Мироњенко у праву када говори о овој суми јер су партијски архиви били одвојени од буџета Владе и приступ тим подацима су имали само високи партијски функционери. На питање: „Ко је украо тај новац?“ Мироњенко је одговорио: „Немам појма. Ја нисам“.
Виктор Герашченко, бивши директор Државне банке СССР-а, потврдио је 2011. године да је на рачунима Централног комитета било много новца, али је сав тај новац тајанствено нестао 1991. године.
Сумњива смрт
Ситуација је, наравно, изгледала прилично сумњиво, нарочито после серије загонетних смрти. Наиме, 26. августа 1991. године, шест месеци пре распада Совјетског Савеза, финансијски директор КПСС-а Николај Кручина, који је био врло близак Михаилу Горбачову, испао је кроз прозор и погинуо.
Његов претходник, Георгиј Павлов, руководио је партијским бизнисом 18 година. И он је завршио на сличан начин као Кручина, само месец дана после њега. Трећи је банкар Дмитриј Лисоволик. Он је руководио Америчким сектором међународног одељења Централног комитета Комунистичке партије и такође је био тесно повезан са токовима новца. И он је након неколико дана испао кроз прозор.
И поред таквих необичних околности државни функционери су тврдили да „партијско злато“ никада није постојало, и наравно, јавност је била скептична према таквим тврдњама. Загонетне смрти, међутим, нису одговориле на главно питање – где је нестао новац?
Потрага
Знатижеља и осећање правичности нису били најважнији фактори који су побудили руске лидере да траже „партијско злато“. Када је из пепела Совјетског Савеза рођена нова Русија њој је новац био крајње потребан. Комунистичке милијарде би јој тада добро дошле.
Јегор Гајдар, премијер у влади председника Бориса Јељцина 1992. године је чак ангажовао приватне детективе из светски познате америчке агенције „Kroll“ како би пронашли тај новац. Гајдар је причао како је руска влада обуставила потрагу јер Американци „нису нашли никакве важне податке“. На крају руска влада није ни објавила извештај агенције „Kroll“.
Азијска веза?
Шта се то догодило са новцем? Према једној верзији, крадљивци су могли пребацити партијско злато на тајне рачуне у банкама у Хонгконг користећи своје кинеске везе.
Крајем 1980-их и почетком 1990-их хонгконшке банке су анонимно управљале многим рачунима и нису сарађивале са међународним истражним органима у потрази за власницима рачуна (за разлику од швајцарских банака).
Новац је могао завршити и на Кипру или у Либану. Ако новац није отишао у иностранство, онда је партијско злато одавно подељено на мање суме и пребачено на десетине банака широм света, што значи да вероватно никада неће бити пронађен.
Свако за себе
Постоји претпоставка да новац никад није изнет из Русије. Високи партијски функционери су предвидели смрт социјализма па су прали новац кроз приватне фирме које су се појавиле крајем 1980-их, што је резултирало стварањем првих великих концентрација приватног капитала у постсовјетском периоду.
Једино што се сада готово са сигурношћу може рећи јесте да ми вероватно никада нећемо сазнати шта се заправо догодило са огромним новцем Комунистичке партије. Већина експерата се слаже да новац није нестао услед добро организане завере старих комуниста.
Свако се бринуо само о себи и узео је колико је могао чим се брод социјализма заљуљао, и свакоме је био циљ да у новом капиталистичком поретку обезбеди себи привилегован положај.
Овај текст је део серије текстова под називом „Russia -Files” коју „Руска реч” посвећује загонеткама, тајнама и аномалијама везаним за Русију.