Двадесетшестогодишњи Николај Други ступио је на престо првог новембра 1894. године после изненадне смрти свог оца Александра Трећег, и тако постао, како ће се касније испоставити, последњи Романов на царском трону. Крунисан је, међутим, тек две године касније маја 1896. године у великој Успенској саборној цркви Московског кремља.
Хроничари бележе да је за власт био потпуно неспреман, јер га је Александар сматрао слабим наследником, не дозвољавајући му да претходно преузме неку државну функцију. Када је дошао на власт није био чак ни ожењен, па је пожурио да се ожени само недељу дана после очевог погреба.
Поштујући жељу оца, Николај је већину својих државничких надлежности пребацио на Сергеја Витеа, који је надгледао убрзану индустријализацију. Међутим, његову владавину реметили су унутрашњи сукоби и озбиљне војне неприлике у Руско-јапанском рату и Првом светском рату.
Либерални револуционари присилили су Николаја Другог на абдикацију 15. марта 1917. године. Заједно са најужом породицом погубљен је у бољшевичком заточеништу 17. јула 1918. године.