Колико је руске крви текло венама Романових?

Да ли је неко могао да буде више Рус од чланова породице Романов? Припремите се да сазнате неколико занимљивих чињеница о владајућој династији.

Узмимо за почетак ову фотографију. Покушајте да погодите ко је руски царевић а ко будући краљ Велике Британије. 

Колико је нама познато, Ники, како су у детињству и у породици увек звали Николаја II, није имао раздељак као његов брат од тетке Џорџи (будући Џорџ V). Њихове су мајке биле рођене сестре, данске принцезе Дагмар (Никијева мајка) и Александра (Џорџијева), ћерке данског краља Кристијана IX. И судећи по томе како су браћа личила током целог живота, „повукла“ су на мајке.

Сада се већ поставља питање, да ли то значи да је Николај II био пола Данац? Значи. Али ако питате да ли је био пола Рус, одговор је – не. Рус по деди? Нетачно. Онда ћете рећи, сигурно му је прабаба била Рускиња! Нажалост, ни то. Тачан одговор је следећи: последњи руски цар је имао мање од једног процента руске крви. Да будемо прецизнији – 0,7%. И то није шала. Погледајмо онда како је до тога дошло. 

За све је крив Петар Велики 

Оснивач династије Романов био је Михаил Фјодорович, устоличен 1613. године. Његов је отац био бољар из добро познате руске породице, његова мајка из ништа мање важне породице Шестови. Венама Михаила је текло и нешто мало крви нестале династије Рјуриковича. Стога можемо рећи да је био 100% Рус. 

Са тачке гледишта крви у наредних 112 година се ништа није мењало. Михаила су наследила четири чистокрвна цара и један регент (Софија Алексејевна). Владари су узимали за жене девојке из руских утицајних племићких породица попут Стрешњових, Милославских, Наришкиних. И све су то веома руска презимена. Пети Романов на трону и познатији од својих претходника (први император Русије такође) био је Петар I.

Међутим, колико год Петар био Велики, можемо слободно рећи да је управо његовом кривицом руска крв почела да ишчезава из породице. Петар је имао веома компликован очински однос са сином јединцем, и највероватнијим наследником – царевићем Алексејем, који је на крају крајеву осуђен на смртну казну као учесник завере против цара и рођеног оца.

Тако је дошло до тога да после Петрове смрти трон први пут у историји наследи лице без иједне капи руске крви! Друга супруга Петра рођена је као Марта Хелена Скавронска у сиромашној породици можда пољске, можда литванске, донекле шведске или немачке крви... То већ нико не може рећи.

Јекатерина I

Непознати уметник/Ермитаж/Википедија

О чудесном преображају праље Марте у царицу Јекатерину I можете сазнати више у овом чланку, а овде ћемо само додати да је Јекатерина родила два сина, која су умрла у раном детињству и да је владала само две године. 

Последњи од чистокрвних владара 

Након Јекатеринине смрти одлучено је да следећи руски цар постане 10-годишњи син убијеног царевића Алексеја. Међутим, Алексеј је за живота нашао себи животну сапутницу у династији Велф (такође Гвелф или Гелф), а то већ нимало не звучи руски. Из ове династије су пореклом многи немачки и енглески монарси последњих 1 000 година. 

Петар Велики је у то време гледао на брак његовог сина са Шарлотом Кристином Софијом као на неку врсту дипломатије, јер њена је старија сестра већ била удата за Карла VI владара Светог римског царства. Стога је 10-годишњи руски император Петар II био Рус само по оцу. Није дуго живео, преминуо је у четрнаестој години живота.

Портрет Петра II, рад непознатог уметника, око 1800. године

Државни музеј Ермитаж

Остатком 18. века Русијом су владале само жене. После смрти цара дечака на трон је села Ана Ивановна, ћерка четвртог цара у династији Ивана V. Анина мајка је била из руске племићке породице Салтикови, и зато можемо слободно рећи да је она последња владарка Рускиња по оцу и мајци. Ана није имала потомке.

Након њене дуге владавине, дошло је до покушаја да се настави линија Ивана V проглашењем за цара као Ивана VI његовог двомесечног унука. Међутим партија која је подржавала то дете изгубила је битку за власт. О судбини Ивана можете прочитати више овде, а ми само додајемо да је он био Немац по оцу (војводи Антону Улриху на служби у руској војсци). 

Лукава Јекатерина II

Следећа је била Јелисавета, ћерка Петра Великог и Јекатерине I, односно Марте Хелене Скавронске неруског порекла. Дакле, Јелисавета је била Рускиња само по оцу. Она такође није имала од срца порода, и прогласила је за наследника сина рођене сестре.

Петар III је имао само 25% руске крви, а био је Рус по деди – Петру Великом. Његов је отац био војвода од Шлезвига и Холштајна и Готорфа, а то су земље које се данас налазе на територији Данске и северне Немачке. Потомци ове породице су носили царске круне у Шведској, Данској, Норвешкој, Грчкој, а са Петром III и у Русији.  

Зато ни не чуди што се Петар III оженио девојком из немачке краљевске династије Анхалт. Софија и Петар се нису лепо слагали од самог почетка. Она је била нешто паметнија и лукавија, популарнија на двору и оставила је супруга да влада свега 186 дана, а затим га натерала да абдицира. Проглашена је за императорку Јекатерину II, а то је био и последњи пут да руски трон заузме неко без иједне капи руске крви. После Јекатерине, међутим, дошао је ред на те „капи“. 

Немачке и данске принцезе

Наталија Носова

За даљи родослов Романових требаће нам само једноставна „подели на два“ рачуница. Почнимо од тога да су Софија и Петар III и поред све узајамне мржње имали заједничког сина. Јакатерину II је наследио син Павле. Ако се сетимо да је Петар III био Рус само по деди, а Јекатерина имала 0% руске крви – ево колико је руске крви текло венама Павла I (25/2=) 12,5%.

Сваки наредни руски император је узимао за жену немачку или данску принцезу. Ако је циљ тога био живети у миру са свим европским царствима, морамо рећи да стратегија није била најбоља, јер није спречила избијање ниједног рата, па ни Првог светског.

Дакле, Александар I, син Павла и Софије Доротеје, војвоткиње од Виртемберга је имао (12,5/2 =) 6,25% руске крви. Његов млађи брат, од истог оца и мајке Николај I исто толико. 

Александар II је био син пруске принцезе Шарлоте  - 3,1 % руске крви.

Мајка Александра III је била принцеза Марија, војвоткиња од Хесена и Рајне – 1,5% руске крви у венама Александра.

И доспели смо до Николаја II, последњег руског цара. А о његовој смо крви све рекли на самом почетку.

Шта рећи после сви ових, можда за неког нових, а толико старих и познатих чињеница? Да је све то само математика. Крв није вода, нити састојак за мешање коктела. И једино је важно да се величина душе цара не да измерити. Посебно када се ради о руском цару! 

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!