И после смрти заједно: Балзамовање Владимира Лењина и његових колега

Оснивач СССР-а Владимир Лењин још за живота (умро је у јануару 1924. године) никада се није изјаснио о томе шта да се учини са његовим телом после смрти. Његова удовица Надежда Крупска је чак написала писмо Политбироу: „Ја вас најискреније молим да не претварате своју тугу за Лењином у поклањање његовој личности. То је за њега био терет још за живота”.

Многи бољшевички лидери су такође били против балзамовања Лењиновог тела. Све то, међутим, није имало значаја, јер је Јосиф Стаљин (који је постепено стицао све већу власт у земљи) био непоколебљив у одлуци да Лењина треба балзамовати као социјалистичког „свеца”.

Оснивач СССР-а Владимир Лењин није изразио жељу да буде балзамован. Снимак је направљен 1922, две године пре Лењинове смрти.

Постојала су два начина да се спречи распадање леша: замрзавање и балзамовање. Власти су у почетку хтеле да изаберу прву варијанту, али их је биохемичар Борис Збарски убедио да је балзамовање далеко боље. Он је објаснио да ће то спречити промену боје коже и да ће касније Лењин изгледати још ”привлачније”.

Како балзамовати вођу?

Уз помоћ анатома Владимира Воробјова Збарски је почео са овом не баш пријатном операцијом у марту 1924. године. Њих двојица су направили око 20 резова, пробушили су отворе у лобањи (мозак и очи су удаљили заједно са већином других органа), а остатак леша су потопили у формалдехид да одстоји пар недеља како би уништили микробе и батерије и тако спречили даљи распад.

Затим су Збарски и Воробјов потопили остатак Лењиновог леша у етерско уље како би се побољшала боја коже и маскирале посмртне флеке. Тада је већ прошло два месеца од Лењинове смрти.

И најзад, научници су искористили раствор глицерина за омекшавање мртве коже. Важно је било да се леш не укочи пре него што се намести у одговарајућу позу. У Русији раније нико ништа слично није радио, и зато су Збарски и Воробјов углавном дејствовали ноћу. Био је то велики ризик, јер би се Стаљин много наљутио да нису успели. Али успели су.

Лењинов „загробни живот”

Обојица су доживела тренутке славе када су власти констатовале да је њихов „пројекат” успео. „То је био јединствен и необичан задатак – балзамовати цело тело тако да облик и ћелијска структура остану нетакнути”, написао је у својој књизи о Лењиновом балзамовању совјетски хирург Јуриј Лопухин.

Од тада су Лењинови посмртни остаци били подвргнути разним перипетијама, између осталог и евакуацији у град Тјумењ (2.100 км источно од Москве) током Другог светског рата. У неколико наврата је на тај леш извршен „атентат”, тј. учињен је покушај да се он уништи.

Међутим, тело изложено у маузолеју на Црвеном тргу још увек је „у доброј форми”, с обзиром да је човек коме је припадало умро пре 94 године. Остатак Лењиновог леша још увек контролишу научници из специјалне лабораторије. Они га једном у неколико месеци (када је маузолеј затворен) потапају у конзервансе и убризгавају специјалне растворе. „Лењин у маузолеју” је данас заправо својеврсна врећа пуна течности којом се спречава распадање, док је већина унутрашњих органа удаљена. Тачан хемијски састав те течности се држи у тајности.

Балзамоване Лењинове колеге у целом свету

СССР је тежио да помогне друговима у социјалистичким земљама по целом свету, па је тако помогао и у балзамовању тела вијетнамског лидера Хо Ши Мина после његове смрти 1969. године. Он, као ни Лењин, није изразио жељу да буде балзамован, али га после смрти нико није ни питао. Из Москве је допутовала екипа стручњака и одрадила свој посао, а после победе Севера у рату Хо Ши Мин је постављен у сопствени маузолеј у Ханоју.

Слично су прошли и лидери Северне Кореје Ким Ил Сунг (умро 1994) и Ким Џонг Ил (умро 2011). СССР се распао 1991, али су руски научници ипак помогли колегама из Северне Кореје.

Данас су Лењин, Хо Ши Мин и два Кима једина четири лидера у свету која су балзамована по совјетско-руској технологији. Раније их је било више: у Бугарској Георгиј Димитров, у Чехословачкој Клемент Готвалд и у Анголи Агостино Нето, али су сви они сахрањени када су социјалисти изгубили власт у тим земљама.

Што се тиче Мао Цедунга, некадашњег лидера кинеских комуниста (умро 1976), он није имао шансе да буде балзамован на одговарајући начин, јер Москва и Пекинг током 1970-их нису били у добрим односима.

Кинези су применили сопствени начин за очување тела после смрти, али је он био „далеко примитивнији” по мишљењу Алексеја Јурчака, аутора књиге посвећене овој теми. Наравоученије: лидер који хоће да заврши у маузолеју треба да буде у добрим односима са Москвом.