„Тек сада... сећање на врховног владара Русије, адмирала Александра Васиљевича Колчака почиње да живи... И тек сада се открива прави Колчак: изузетан човек, знатижељан научник, храбар официр, врхунски професионални ратник“, – тако је описан адмирал Колчак у предговору његових сабраних дела која су недавно објављена.
Нобеловац Иван Буњин је још 1921. године изнео гледиште које оправдава Колчака: „Доћи ће време када ће Колчаково име бити златом уписано у руске летописе ради вечног сећања и славе“. По свему судећи, за многе је у Русији то време настало. Руска сенаторка Јелена Мизуљина је окарактерисала Колчака као хероја. Чак је учињен покушај да се постави спомен-плоча на згради где је он некада живео. Пре неколико година је снимљен филм „Адмирал Колчак“ у коме је главни јунак приказан као последња нада Руске Империје.
Рехабилитација одбачена
У целој тој лепој причи боде очи чињеница да су руски суд и Војно државно тужилаштво одбили да рехабилитују Колчака. Према руским законима он се још увек третира као злочинац, исто као и 1920. године када су га сибирски револуционари осудили и без званичног судског процеса прогласили кривим за убиство хиљада радника и сељака побуњених против његове власти.
Getty Images
У документима поднетим Војном државном тужилаштву помиње се подршка коју су Колчаку пружиле савезничке државе, а међу њима Велика Британија, Француска, Јапан и САД, које су се у грађанском рату после бољшевичке револуције 1917. године умешале на страни „белих“.
Политичке везе у Великој Британији и САД
Колчак је у совјетско време обично приказиван као марионета страних сила. Можда је то сувише екстремно гледиште, али су Колчакове тесне везе са Великом Британијом и САД добро документоване. Угледни историчари указују на Колчакове контакте који су били у интересу страних сила. Како истиче историчар Олег Будњицки, Колчак није случајно постао лидер антибољшевичког покрета у Сибиру. „Свакако је огромну улогу у томе одиграла чињеница да је он био релативно добро познат политичким посленицима Велике Британије и САД“.
Колчак је због револуције био принуђен да се одрекне функције команданта Црноморске флоте у лето 1917. године, и ускоро је напустио Русију. Неколико месеци пре бољшевичког устанка отпутовао је у Велику Британију, а затим у САД. Званичан циљ путовања у САД је био да држи предавања о постављању мина, али су га тамо примили шеф Стејт департмента и лично председник Вудро Вилсон.
На путу за Месопотамију
Касније је Колчак добио од Британаца званичан статус када је замолио власти у Лондону за дозволу да настави борбу против Немачке у редовима британске војске, док су лидери бољшевика покушавали да склопе сепаратни мир са Берлином. Британци су прихватили Колчакову молбу и послали га на Месопотамски фронт. Међутим, док је још био у путу стигло му је упутство од обавештајне службе начелника империјалистичког Генералштаба. Адмиралу је посаветовано да оде на руски Далеки исток. Британци су, како је Колчак касније објаснио, хтели да га искористе за стварање антибољшевичког покрета у Сибиру.
Колчак је у јесен 1918. стигао у Омск, велики град у Западном Сибиру у својству министра одбране Сибирске антибољвичке либералне владе. Две недеље након тога дошло је до државног преврата, Колчак је постао диктатор и проглашен је за врховног владара Русије.
Fai / Legion Media
Француски официри у Омску су својевремено тврдили да је тај преврат подржала британска војска, пише историчар Владимир Хандорин у књизи „Адмирал Колчак: Истина и митови“. У сваком случају, они су били упознати са завером. Након што је постао врховни владар, Колчак је подржавао тесне односе са британском војном мисијом. Њен шеф Алфред Нокс је изјавио да „нема сумње да је он [Колчак] најпогоднији Рус за наше циљеве на Далеком истоку“.
Интензивна страна подршка
Колчаку је пружена директна страна војна помоћ. У Сибиру и на Далеком истоку налазиле су се војне јединице из Француске, Велике Британије, Чехословачке, САД и Јапана. У Колчакове трупе су регрутовани људи из иностранства. Степен Колчакове зависности од савезника може се видети у његовом одговору блиском саборцу, генералу Константину Сахарову, који је упитао Колчака зашто не жели да васпостави монархију у Русији. Врховни владар је одговорио: „Шта ће рећи наши странци, наши савезници?“
У почетку је, захваљујући помоћи из иностранства, Колчак са својим трупама заузео Урал у пролеће 1919, затим је дошао до Волге и већ је представљао опасност за Москву. Међутим, бољшевици су мобилисали своје снаге и нанели тежак пораз адмираловим трупама. Француски генерал и Чеси су предали Колчака револуционарима у граду Иркутску. После кратке истраге погубљен је без судске пресуде. Руско друштво је и даље подељено око његове личности, и дискусије на ту тему не јењавају.