Катарина Лане: Какав је ваш став према серији „Сенке над Балканом“? И како је српска омладина оценила ту серију?
Ирина Антанасијевић: Мој став према серији је повезан са реакцијом која се појавила у српском друштву. Она отежава доживљавање серије. Постоји непосредан доживљај уметничког дела, а постоји и доживљај са нијансама које нису уметничке или нису потпуно уметничке. Са једне стране, ја могу да разумем и оне којима се серија допада, а близак ми је и став оних којима се не допада. Свако има право на своју истину, а моја истина је у томе што ми је драго да се та тема уопште појавила.
Осамдесет посто српске омладине није ништа знало о руској емиграцији. Тачно је да се они сада упознају са том темом на нивоу уметничке фикције. Цела серија је уметничка фикција и не може се озбиљно говорити о њеној историјској веродостојности, јер је сама радња заснована на појавама које нису историјски веродостојне, и аутори то не крију: копље судбине или убиство свештеника у цркви, наравно, немају никакве везе са историјом. Међутим, чињеница да се сада
тема беле емиграције појавила и да ће бар 20% младих у Србији сазнати за њу и почети дубље да истражује те догађаје, сама по себи је већ велика ствар.
Поред тога, мислим да је преурањено дискутовати о серији која још није завршена јер ми не знамо на шта ће све то изаћи, поготову када је у питању озбиљна дискусија о површном жанру. Са друге стране, свакако су у праву они који негодују, нарочито потомци белих емиграната. Они имају своје право и њихово мишљење такође треба пажљиво саслушати.
Владимир Јурченко
Да наставимо о белим емигрантима. Често можемо чути имена Краснова, Врангела и Баумгартена, али има на десетине и стотине незаслужено заборављених имена, тј. људи који су исто тако дали огроман допринос развоју Краљевине Југославије и касније Србије. Кога бисте ви могли поменути?
По мом мишљењу је најнеправедније заборављен дипломата Николај Генрихович Хартвиг, човек који је много учинио за Србију. Данашња Београдска улица раније је носила његово име. Мислим да је Београдска улица у Београду свакако нонсенс, и наравно, требало би јој вратити име човека који је много дао овој земљи и умро на дан објаве Првог светског рата, на дан када је Србија ступила у рат.
Када данас говоримо о Косову, треба се сетити и Виктора Александровича Машкова који је био дипломата у Скопљу, где су му житељи тога града подигли велелепни споменик. Тај човек је много учинио за Косово које тада није имало свога дипломатског представника из Русије. Узгред, Машков је умро овде у Београду, као емигрант.
Коју год узмемо грану науке, технике, уметности, економије, мелиорације, пољопривреде, изградње путева и канала, па чак и тунела према Црној Гори – свуда ћемо наћи руска имена. Све је то у великој мери учињено напорима руске емиграције и ми то свакога дана користимо!
Сетимо се Романа фон Дрејлинга, оснивача Омладинског спортског покрета „Руски соко“, а ако говоримо о образовању, онда и Владимира Плетњова – директора
руско-српске гимназије, који је много учинио за српску просвету.
Војна емиграција нам је мање-више позната, укључујући и Врангела, али, рецимо, генерал Фјодор Махин је мање познат, а он је народни херој Југославије и захваљујући њему су спасени многи животи. Јаков Хлитчијев, стручњак у области теорије бродских конструкција, академик и оснивач Друштва за примењену механику, оснивач Института за машиноградњу у Србији, као и Дмитриј Сироткин, градоначелник Нижњег Новгорода, оснивач бродоградње и бродарства на Дунаву, а од инжењера је незаслужено заборављен инжењер Едуард Кригер-Војновски, последњи министар саобраћаја у Русији који је у Југославији основао Савез инжењера и техничара.
Наша имена нису само у архитектури него и у авијацији. На пример, Владимир Стрижевски, Владимир Лебедев, Михаил Јарошенко, Василиј Никитин и Леонид Бајда. Они су утемељили „Аеропут“, који је касније постао ЈАТ.
Какви су у Русији ставови према том периоду? Да ли је он тамо познат? Да ли се проучава? И ли ви на својим семинарима и предавањима и Русима морате „отварати очи“ и упознавати их са тим периодом историје?
Наравно, све се то проучава и проучава се озбиљно. Има стручњака за руску емиграцију. Они знају колико много чини Дом руске емиграције „А. Солжењицин“, и ми сада очекујемо отварање Музеја руске емиграције са потајном надом да ће се тако нешто отворити и овде у Београду или негде другде – то је мој сан. Дом Врангела у Сремским Карловцима можда би могао бити основа за такав музеј. Свакако да се тај период наше заједничке историје проучава. Алексеј Арсењев и Алексеј Тимофејев проучавају историју руске емиграције. Њихови радови су познати. Има и много младих српских стручњака: Милана Живановић, Виолета Обреновић, кустос Новог гробља, и доцент за руску књижевност Бобан Ћурић. Постоје људи који се тиме баве и много им хвала на томе.
Осећате ли разлику у приступима проучавању белогардејских страница руске историје у Русији и Србији?
Када је реч о озбиљном академском приступу, ту нема никакве разлике, јер ту је потребно дубоко проучавање. А када је реч о нивоу на коме се сада „ломе копља“,
све зависи од тога у којој мери та раније непозната тема сада представља „откриће“ за људе и колико они покушавају да створе сопствени модел става према историјским догађајима. Наравно, ту увек постоји некакво „клатно“ које се љуља час у једну, час у другу страну. Ја сада не дајем оцену свим тим дискусијама, него једноставно констатујем чињеницу. Потпуно се слажем са Милошем Биковићем да се, хвала Богу, уопште појавило интересовање за тему беле емиграције, јер раније 80% људи о томе ништа није знало. И ако се сада бар 10% заинтересује и почне даље да проучава ту тему и да истражује, онда ћемо добити 10% људи који размишљају о томе, који то проучавају и знају. Од имена која сам побројала свако заслужује засебан разговор и засебну причу.
Сада је модерна реч „пројекат“. Када је реч о руској емиграцији, тих пројектних могућности је веома много. На пример, у последње време рада у архивима стално наилазим на писма и молбе које су руски емигранти упућивали Краљевском дому. Они у њима описују свој живот. То су писма обичних људи. Чини ми се да њихова публикација сама по себи може бити веома занимљива.
Владимир Јурченко
Ирина, а да ли бисте ви желели да живите у оно време и да сусрећете све те људе?
Знате, и у наше време нас окружују исто тако занимљиви и разнолики људи. Ако се вратимо на питање серије „Сенке над Балканом“ о којој се сада воде расправе и стављају примедбе да је емиграција приказана и овако и онако, треба рећи да је у тој емиграцији било као у Нојевој барци! Било је и поштених, паметних, са узвишеним тежњама, образованих, благородних, а било је и подлих, лукавих, користољубивих.Било је и превараната и људи са нестабилном психом... Ипак имајте у виду да су ти људи преживели два рата – Први светски рат и страшни грађански рат. Погрешно је мислити да су тада сви били као анђели. Али ја сам убеђена да је увек и у свим временима било више добрих људи. Огромна је заслуга Николе Пашића и краља Александра што су прихватили те људе. То је била врло велика авантура и велико поверење у Врангела, у његову реч и његов ауторитет. За мене је то један од најдирљивијих тренутака у историји. Руска емиграција је у потпуности оправдала то поверење пред земљом која јој га је указала.
Интервју је објављен у најновијем броју Р Магазина, додатка који сваког месеца припрема Russia Beyond за српски Недељник.