Зиновиј Колобанов
Јаков Славин/WikipediaКада је почео Други светски рат, Зиновиј Колобанов је већ имао озбиљно војно искуство. Борио се, на пример, у Финском рату 1939-1940. године и за то време се три пута спасао из тенка у пламену.
1941. године Колобанов је командовао тенковском јединицом за време немачке офанзиве на Лењинград (данас Санкт Петербург). У близини села Војсковици Колобановљева јединица је добила наређење да брани пут до Красногвардејска (данас град Гатчина), 26 километара од Лењинграда. Са само 5 тешких тенкова КВ-1 на располагању Колобанов је своју јединицу пребацио на важно раскршће где је издао наређење да два тенка блокирају два пута до Красногвардејска. За то време он је свој тенк стратешки поставио 300 метара даље и замаскирао га тако да су се једва видели само цев и купола, док је доњи део тенка био потпуно скривен.
Немачки тенкови су се приближавали, а војници у њима су били превише самоуверени, неки су чак седели на тенковима са отвореним куполама. Било је јасно да нису приметили Колобановљев скривени тенк. Андреј Усов, најбољи Колобановљев нишанџија, уништио је први и последњи у непријатељској колони од 22 тенка и на тај начин ефикасно зауставио целу јединицу на уском путу окруженом мочваром. Преостали тенкови су били постројени пред Колобановљевим нишаном као на длану.
У насталој пометњи експлодирала је муниција неких непријатељских тенкова, док су други кренули кроз мочвару, која је брзо зауставила њихово напредовање, али они су наставили да узвраћају жестоком паљбом. На срећу, испоставило се да су тенкови КВ-1 готово несавладиви за немачко наоружање. После борбе Колобановљев тенк је имао преко 100 оштећења, али оклоп није пробијен. Колобанов је уништио 22 непријатељска тенка, а цела његова јединица укупно 48 тенкова, на тај начин зауставивши немачке трупе.
Убрзо после ове чувене битке, Зиновиј Колобанов је озбиљно рањен и опоравио се тек 1945. године. Живео је Минску све до смрти 1994. године. Колобановљев подвиг је био толико невероватан и одважан да у њега многи нису могли да поверују. Када је 70-их година белоруска телевизија хтела да направи емисију о Колобановљевом јунаштву, руководство је причу одбацило као апсурдну.
Семјон Номоконов
WikipediaСемјон Номоконов је био Еванак, припадник староседелачког народа Сибира. Од детињства се бавио ловом и с обзиром на изузетан вид имао је надимак „јастребово око”. У војсци је почео службу као члан санитарне јединице. Једном, када је носио рањеног војника са бојишта, приметио је немачког снајперисту који је нишанио према њему. Зграбио је пушку која се нашла у близини и убио га готово без нишањења. Тако је почела његова каријера снајперисте.
Номоконов је рањен осам пута. Ликвидирао је 368 непријатељских војника, укључујући једног генерал-мајора. Његови подвизи су ушли у легенду, а Немци су га наводно прозвали „шаман из тајге”. Често је на задатке носио огледала како би помоћу светлосних блесака скретао пажњу непријатеља, а помоћу празних шлемова на штаповима симулирао је присуство војника око себе. Нико није могао да се камуфлира боље од Номоконова.
Бројао је своје успехе зарезима на својој лули и често је користио обичну пушку без оптичког нишана. „Човек би могао да помисли да овај ловац користи неку врсту нечисте силе”, написао је један новинар о Номоконову.
Иван Середа
WikipediaИван Середа је у јуну 1941. године имао само 22 године. Као и многи Украјинци, био је љубитељ добре хране и умео је да кува, с обзиром да је пре почетка рата завршио школу за куваре. Середа је једва чекао да уђе у борбу, али војска је имала мали број кувара који су могли да припреме здраве и храњиве оброке, тако да је остао у позадини кувајући у пољској кухињи.
Једнога дана, док је његов пук био на линији фронта у близини Даугавпилса у Летонији, у позадини совјетске војске, у близини Середине кухиње, појавила су се два непријатељска тенка. Он је брзо реаговао и са коњима се повукао у шуму. Са собом је од оружја имао само секиру и стару пушку. Један тенк је кренуо напред, док се други зауставио поред кухиње.
Немци су почели да излазе из тенка како би погледали кухињу коју су заузели, надајући се такође куваном јелу. Међутим, изненада је из свог скровишта истрчао Иван машући секиром. Приморао је Немце да се повуку у своје возило. Тенк је отворио ватру, али Иван је већ био на њему, савијајући цев својом секиром. Онда је почео да командује својим трупама (које нису биле ту, али Немци то нису знали) да гађају тенк гранатама. А он је све време ударао секиром из све снаге по оклопу тенка.
Када су престрашени Немци покушали да побегну из тенка, Иван их је ухватио и држао на нишану све док се његови саборци нису вратили. Середа је касније за показано јунаштво одликован највишим признањима: Орденом хероја Совјетског Савеза и Лењиновим орденом. То, наравно, није имало везе са његовим кувањем.
Дмитриј Овчаренко
WikipediaСељак из Луганске области Дмитриј Овчаренко није био много школован, завршио је само пет разреда основне школе. Али је физички био изузетно снажан и мобилисан је првих дана рата. Када је рањен, добио је задужење у пуку за снабдевање војске храном и муницијом.
13. јула 1941. године, док је превозио намирнице, Овчаренка је пресрео немачки одред од 50 војника и три официра. Одузели су му пушку и испитивали га поред његових кола са сеном, храном и муницијом. Међутим, за трен ока Овчаренко је зграбио секиру сакривену испод сена и одсекао главу официру који га је саслушавао. За следећих неколико секунди, док су Немци још стајали у шоку, бацио је три бомбе и побио преко 20 људи, док су остали побегли. Овчаренко је успео да убије још једног официра, одрубивши му главу истом секиром. Како би се избегла сумња у његов јуначки подвиг, обезбедио је доказ, узевши документе немачке јединице.
Убрзо након тога Дмитрију је додељен Орден хероја Совјетског Савеза и послат је да се бори у јединици митраљезаца. Нажалост, није дочекао крај рата. Погинуо је у Мађарској почетком 1945. године.
Људмила Павличенко
Израиљ Озерски/TASSЉудмила Павличенко спада међу најуспешније снајперисте у историји, а међу женама јој нема равне. Амерички новинар ју је прозвао „леди Смрт”, али у Совјетском Савезу њено име се није доводило у везу са смрћу, него са правичном осветом.
У младости Павличенко се школовала за историчара. Када је почео рат, већ је била завршила свој дипломски рад, али се пријавила као добровољац у војску. Док је студирала, бавила се стрељаштвом. Првих година рата упознала је снајперисту Леонида и они су одлучили да се венчају. Али Леонид је ускоро смртно рањен. Павличенко је са бојног поља морала да носи мртво тело свог вереника.
У јуну 1942. године Павличенко је већ ликвидирала 309 непријатељских војника. Један од њених најдужих снајперских двобоја био је са немачким снајперистом који је пре тога већ убио двојицу њених сабораца. Двобој је у смртној тишини трајао читав дан, док су се Павличенко и њен немачки супарник притајили, чекајући да се онај други открије.
После 24 часа обоје су били исцрпљени и коначно су лоцирали једно друго. Павличенко је била бржа. У бележници немачког снајперисте пронашла је његов учинак од преко 400 совјетских и савезничких војника.
Павличенко је рањена у јуну 1942. године. Када се опоравила, послата је у САД у пропагандне сврхе, где је упознала председника Рузвелта и обишла Америку и Канаду.
„Господо, имам само 25 година, а већ сам ликвидирала 309 фашиста. Зар не мислите, господо, да сте се довољно дуго скривали иза мојих леђа?” – рекла је у свом чувеном говору у Чикагу. Павличенко је толико импресионирала Американце да је легендарни кантри музичар Вуди Гатри написао песму о чувеној „Мис Павличенко” са незаборавним рефреном: „Триста нациста пало је од њене пушке”.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
