Под паљбом са мора и из ваздуха: Како су трговачки бродови САД достављали помоћ СССР-у преко Арктика

Брод „Корнелијус Харнет“, Newport News, јун 1945.

Брод „Корнелијус Харнет“, Newport News, јун 1945.

Library of Virginia
Храбро ангажовање британске и америчке морнарице у снабдевању совјетске армије изванредан је пример сарадње СССР-а и Запада у заједничкој борби против нациста. Russia Beyond публикује одломак из недавно објављених мемоара.

Премијер Велике Британије Винстон Черчил окарактерисао је то као „најгоре путовање на свету“. Морнари у скоро 80 конвоја су од августа 1941. до маја 1945. године ризиковали живот да би помогли совјетском народу. Херман Мелтон, амерички учесник догађаја који су однели многе животе на замрзнутом Арктику, објавио је мемоаре о том страшном периоду у књизи „Рат за слободу: Мемоари инжењера трговачког брода, 1942-1945“.

Мелтон пише како је као питомац америчке Академије трговачке флоте послат на брод класе Liberty „Корнелијус Харнет“. Он описује свакодневни живот посаде и дане проведене у луци у Мурманску. Износи и поједине недовољно познате чињенице о конвојима.

Херман Мелтон, јул 1943.

***

Андерсон [главни инжењер] ми је помогао да схватим сву озбиљност нашег путовања. У том тренутку је СССР у рату био притеран уза зид. И Лењинград и Стаљинград су били у обручу немачке армије. Допремање робе у Мурманск било је од виталне важности за опстанак Русије. Без савезничких бродова натоварених производима америчке индустрије Совјетски Савез не би могао да се одбрани од немачке инвазије. Јосиф Стаљин је тражио помоћ, а Рузвелт је вршио притисак на премијера Велике Британије Винстона Черчила да обезбеђује америчке трговачке бродове како би СССР могао и даље ратовати. Ситуација је била толико тешка да је у лето 1942. године Черчил писао Адмиралитету како ће наредни конвој „бити оправдан ако половина [бродова] стигне на одредиште. Неуспех са наше стране у том покушају би ослабио наш утицај на оба наша главна савезника“.

Конвој RA-53 испловљава из Колског залива, 1. март 1943. године.

Бродови били су натоварени сваком врстом робе, од обуће до ловачких авиона. Ова пловидба је била најопаснија за морнаре трговачких бродова у Другом светском рату. Од 800 бродова, колико се отиснуло пут Мурманска, 97 није стигло на одредиште и враћено је назад. Јаке буре, лед, мине, оружани сукоби, пожари, подморнице и Луфтвафе учинили су своје. Око 3.000 савезничких морнара је погинуло у северним руским конвојима. Постоје изванредна сведочанства из рата која показују колико је била грандиозна наша подршка Совјетском Савезу у овим пловидбама за Мурманск.

Бродови северних руских конвоја превезли су 3,9 милиона тона материјала из савезничких земаља у Совјетски Савез. Готово четвртина укупне америчке помоћи Совјетима превезена је кроз уске пролазе у арктичким конвојима. Пре завршетка рата Америка је допремила Совјетском Савезу 14.795 авиона, 7.537 тенкова, 471.257 камиона, џипова, трактора и мотоцикала, 11.155 вагона и 1.981 локомотиву. Брод „Корнелујус Харнет“ је превозио парну локомотиву са циљем да се она искористи за даљу доставу војне технике из Мурманска на фронт. Потреба за парном локомотивом била је толико велика да су и два друга брода у конвоју (један од њих је био „Николас Гилман“) такође носила парне локомотиве у нади да ће бар једна од њих стићи на одредиште.

Карта Џошуе Смита.

Конвоји су у Северну Русију превезли и 345.000 тона муниције и експлозива. И ми смо на „Харнету“ имали експлозив испод палубе, тако да је наш ризик био веома велики. Мало шта остане од таквог брода после детонације експлозива када га погоди торпедо. То сам схватио када сам био на Филипинима 1944. године.

Што су опасности постајале веће, ја сам све више налазио уточиште од страха у учењу. Оно је помагало да бар накратко не мислим о опасностима са којима сам суочен. Разуме се, било је и спокојних тренутака. И поред хладноће од које се смрзавала крв у жилама, док сам стражарио на палуби често сам био одушевљен поларном светлошћу која се преливала свим дугиним бојама. Убрзо затим је „Харнет“ упознао и другу врсту ватромета.

<…>

Током мог последњег изласка на копно у Мурманску 27. фебруара био сам сведок разорног напада немачке „штуке“ на трговачки брод „El Oriente“. Никога није било поред мене, а ја сам морао да прођем кроз многобројне капије како бих напустио докове. На свакој је стајала жена са пушком и бајонетом, и чинило се да свака од њих на енглеском зна само фразу „Ваша пропусница, друже!“. Када сам прошао последњу капију и изашао на градске улице стигао сам до узвишице изнад луке. Док сам посматрао докове чуо сам застрашујуће брујање немачке „штуке“ која је пикирала са моје леве стране. Бомба је погодила командну кабину брода „El Oriente“, избацила га из строја и убила четири припаднике наоружане гарде. Дрхтао сам од страха јер је „El Oriente“ стајао у истом доку као и „Харнет“. Брод је ипак некако поправљен на време, тако да се придружио нашем конвоју који је отпловио три дана касније.

Напад немачке „штуке“ на конвој у мурманским доковима.

Џејмс Харкус на британском трговачком броду „Океан вере“ такође у свом дневнику помиње бомбардовање брода „El Oriente“, називајући га „Лорентис“.

Субота, 27.

Данас је био предиван сунчан дан. Било је тихо када смо чули брујање авиона. Једна бомба је пала близу нас са десне стране, а друга на брод који смо у четвртак оставили на доку. Неки момци су нам рекли да је то био брод који је стао на наше место, „Панамски Лорентис“. Погођен је у крму. Кажу да је неколико људи погинуло.

Касније, када је „Океан вере” пребачен у другу луку, Харкус је испричао како су четири немачка авиона напала Мурманск бацајући мине у реку, због чега је лука затворена све док миноловци нису очистили канал.

Рушевине Мурманска после Другог светског рата.

Мурманск је био пун жена које су радиле на утовару и истовару ових бродова. Радиле су 24 часа дневно. Нису се дружиле са нама, нити су реаговале на изразе наклоности. Као, уосталом, и оно мало мушкараца које смо срели. Сви здрави људи су били на фронту.

Верујем да су многи руски радници били политички затвореници, да су принуђени на ропски посао и да су гладовали. Касније сам чуо причу о истовару робе са „Харнета“ где је поменут радник који је ухваћен како једе месо из конзерве која се отворила када је један део терета пао на земљу. Када је гладни радник покушао да изручи садржај конзерве, чувар га је убио на лицу места. Такве приче су доста доприносиле туробној атмосфери која се осећала у Мурманску.

Церемонија уручивања награда, Амбасада Руске Федерације у Вашингтону, Колумбија, 8. децембар 1992.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“