Три највеће трагедије које совјетска власт није огласила у јавности

1. Земљотрес у Ашхабаду

Због вела тајне којим је била обавијена већина инцидената у СССР-у ми још увек не знамо тачно праве размере појединих трагедија у совјетском периоду. Једна од таквих катастрофа био је разоран земљотрес који се догодио 1948. године у главном граду совјетског Туркменистана.

То се догодило у ноћи уочи 6. октобра. Био је то земљотрес 7,5 степени Рихтерове скале. Кажу да је у епицентру снага земљотреса била близу 10 степени по Рихтеру. Према неким проценама, 98% свих зграда у Ашхабаду је срушено. Жртава је било много, мада се не зна њихов тачан број. Бројке варирају од 10.000 до 110.000 људи, па чак и више. Према саопштењима медија, у књизи претходног туркменског лидера Сапармурата Нијазова (чија је мајка погинула у овом земљотресу) тврди се да је живот изгубило 176.000 житеља Ашхабада.

По речима историчара Шохрата Кадирова, највише људи је погинуло у рушевинама својих кућа које су биле направљене од неколико слојева глине са кровом. Геолог Андреј Никонов каже: „Што се тиче броја жртава, губитака и средстава уложених у обнављање, то је највећа катастрофа на територији Руске империје и тадашњег СССР-а. Међутим, за њу се сазнало далеко касније, и то постепено, током неколико деценија“. У спасавању је учествовала и војска. Ангажовано је 30.000 војника.

Прве званичне вести о земљотресу појавиле су се у совјетским медијима 9. октобра. Водећи лист „Правда“ саопштио је да су „фабрике, многа административна здања и већина стамбених објеката у Ашхабаду срушени. Има много жртава“. Сви који су напуштали град морали су да потпишу споразум о неширењу информација, а сви материјали истраге и документи везани за земљотрес проглашени су за државну тајну. Као и у многим другим случајевима, о земљотресу у Ашхабаду се почело говорити тек у време Перестројке, од средине 1980-их.

2. Трагедија у Бајконуру

Све је пошло наопако када је прва совјетска интерконтинентална балистичка ракета Р-16 лансирана са комодрома у Бајконуру у октобру 1960. године. Два минута пре планираног лансирања мотор се самостално покренуо и изазвао пожар. Проблеми у систему довода горива су откривени неколико дана пре трагедије, али нису били исправљени како треба. Било је прекршено неколико безбедносних правила.

У инциденту се на лансирни полигон излило на десетине тона ракетног горива. Многи људи који су се нашли у близини живи су изгорели. Сматра се да је у хаварији погинуло најмање 78 људи. Камере постављене на полигону су аутоматски укључене после покретања мотора и снимиле су људе који су покушавали да напусте то место. Ретко ко је преживео.

Међу погинулима је био Митрофан Недељин, командант Стратешких ракетних трупа и главни маршал артиљерије који је дошао на Бајконур јер је био у питању важан догађај. Према извештајима, његово тело је идентификовано само захваљујући ордењу на униформи. Неколико дана касније совјетски медији су саопштили да је Недељин погинуо у авионској несрећи. Сахрањен је испред зидина Кремља. Јавност је за ову катастрофу сазнала 1989. године, тј. непуних 30 година касније.

3. Незадржива гомила на стадиону „Лужњики“

Ова трагедија се догодила у Москви 1982. године на фудбалској утакмици УЕФА између московског „Спартака“ и холандског „Харлема“. Совјетски фудбалери тада нису знали шта се догодило. Речено им је тек наредног дана.

Био је хладан зимски дан. Мало људи је дошло да гледа утакмицу и зато је само један део стадиона био отворен за гледаоце. У делу где се догодила несрећа било је доста навијача „Спартака“. Пред крај утакмице људи су почели да напуштају стадион. Био је отворен само један излаз. Једна девојка се случајно спотакла и пала низ степенице изазвавши ланчану реакцију. Када је гомила нагрнула, степениште се одвалило под теретом великог броја људи, што је изазвало још веће жртве.

Сматра се да је у овом инциденту погинуло 66 особа, мада је према појединим проценама било преко 300 погинулих. Већином су страдали млади људи од 14 до 19 година. Један локални лист је саопштио да је на стадиону дошло до инцидента и да је било повређених. Али истинске размере трагедије су објављене тек 7 година касније за време Перестројке.

По мишљењу историчара, затворени карактер совјетског политичког система био је један од разлога скривања осетљивих информација о трагедијама. Држава је потпуно контролисала медије и није желела да шири у јавности лоше вести које би могле пољуљати ауторитет политичког система.

Ако желите да сазнате како је совјетска власт поступила у случају чернобиљске катастрофе, прочитајте наш текст „Зашто совјетска власт није одмах обелоданила Чернобиљску трагедију?”