Последња руска царска породица била је позната по љубави према животињама. Имали су много паса и мачака, а неки од њих су остали уз своје власнике и током изгнанства на Уралу.
Мачке и пси на двору
Три пса која су у изгнанству пратила Романове били су: Ортипо, француски булдог који је припадао ћерки Николаја II Татјани, Анастасијин кавалирски шпанијел краља Чарлса по имену Џими и Алексејев кокер шпанијел Џој.
Француског булдога Ортипа Татјана је добила на поклон 1914. године од официра који се опорављао у болници коју је посетила велика кнегиња. Ћерке Николаја II волеле су да проводе време са овим псом. „Пас је заиста меден”, записала је Татјана у свом дневнику.
Породица Романов
Престолонаследник царевић Алексеј растао је као енергичан, радознао дечак који је уживао у свакој забави. Хемофилија која му је угрожавала живот научила га је да буде снажан, стрпљив и пун саосећања према другима. Није имао много пријатеља и највећа срећа у животу су му били његови љубимци: мачка Котка и пас Џој који је готово увек био уз њега.
Џој је био потомак кокер шпанијела донетог из Велике Британије и постао је нераздвојан Алексејев друг. Престолонаследник га је водио на излете и путовања. Николај II је свог сина понекад водио на фронт како би подржао морал војске и ојачао Алексејев патриотизам. Џој није пропуштао ова путовања.
Котка је била велика мачка дуге длаке, поклон од генерала Владимира Војејкова, команданта цареве личне гарде. Котка није могла да повреди дечака: канџе су јој биле уклоњене, јер је Алексеј патио од хемофилије и било каква огреботина је могла да буде фатална. Алексеј то ипак није знао: Војејков није о томе хтео да говори осетљивом дечаку, већ му је рекао да мачка просто није могла пусти канџе.
Алексеј и његове сестре су волели мачку и тражили су од родитеља да им дозволе да узму још једну, овај пут са жутим крзном. Дали су јој име Зубровка.
Царевић Алексеј је Котку увек водио са собом где год је ишао, понекад чак и на свечане вечере где је „плашила оне који су имали страх од мачака”, записао је Војејков у својим мемоарима. Алексеј је мачку ретко водио изван дворца, јер се плашио да би се могла изгубити.
У изгнанству
Када је напуштала своју резиденцију у Царском селу и одлазила у изгнанство у Тоболск, царска породица није могла да понесе мачке. Котка и Зубровка су тако остале у дворцу са другим мачкама (према неким сведочењима, касније су их усвојили добри људи).
Међутим, са својим власницима у изгнанство су отишла три пса, који су породици остали као једина утеха.
Нови живот у Тоболску, а затим у Јекатеринбургу, псима је донео невероватну слободу: „Џој, Ортипо и Џими уживају. Прву двојицу су морали да отерају из дворишта где су се гостили у јами са ђубретом...” – записала је Анастасија у свом дневнику у новембру 1917. године.
Миран живот је окончан у јулу 1918. године када је породица убијена. Џој је био немиран пас и често је бежао. То му је спасло живот, јер у време трагедије није био у кући Ипатјева, у којој је породица живела у Јекатеринбургу. Што се тиче друга два пса, Анастасија је Џимија држала у рукама када је убијена (његово тело је касније пронађено), а Ортипо је вероватно био напољу, што му је мало продужило живот.
Неки људи памте да су у близини куће Романових тада видели два пса. Када је дошао кући, Ортипо је гласно залајао и направио сувише буке, што је изнервирало стражаре, па су га убили. Џој, који је ретко лајао, само је гребао по вратима и тако преживео. Касније га је усвојио Михаил Летјомин, један од официра Црвене армије који је чувао напуштену кућу и сажалио се на пса.
Када су белогардејци заузели град, један од официра Павел Родзјанко, који је добро познавао царску породицу, видео је Џој на улици и пас га је довео до Летјомина. Он је ухапшен, а Родзјанко је пса узео код себе у знак сећања на Алексеја који није доживео ни свој 14. рођендан.
Џој је касније пратио Родзјанка на путу за Владивосток, када се војска повукла, а затим је прешао пола света да би га у Великој Британији руски официр поклонио краљу Џорџу V, рођаку Николаја II. Џој је добио своје место на двору, дуго је живео и сахрањен је на гробљу паса краљевске породице у замку Виндзор.
Романови су убијени пре скоро 100 година, али неке околности њихове смрти до данас остају неразјашњене.