Злочин под велом мистерије: Да ли је убиство царске породице Романов било ритуално?

1. „Шифрована порука“

„Ми врло озбиљно разматрамо верзију ритуалног убиства. Многи чланови Црквене комисије [за истрагу убиства породице Романов] не сумњају да је убиство имало ритуални карактер“, изјавио је епископ Тихон на конференцији посвећеној смрти царске породице.

Та изјава је изазвала буру емоција јер су је појединци интерпретирали као антисемитску алузију и због тога је епископ Тихон дао додатна објашњења. Он је истакао да је „чак и после одрицања император и даље био симболична и свештена личност“. „Бољшевици и њихови различити поборници уопште се нису либили неочекиваних и разноликих врста симболике“, рекао је он.

Подрум куће Ипатјевих где је убијена породица Романов.

Global Look Press

Епископ је одлучно одбацио сваку антисемитску интерпретацију његових речи. Међутим, ни после његовог објашњења негодовање због израза „ритуално убиство“ није се стишало. Наиме, верзија по којој је у питању ритуално убиство изнета је убрзо после злочина и тада је имала очигледан антисемитски призвук.

Ту верзију су 1919. године изнели људи који су добили задатак да спроведу истрагу убиства царске породице, а они су били из редова „белих“, тј. политичких противника бољшевика. Британски новинар Роберт Вилтон неколико година касније је објавио књигу о „кабалистичким натписима“, [тј. натписима који су везани за окултне езотеричне ритуале настале у јудаизму] пронађеним у подруму куће у Јекатеринбургу где су убијени чланови царске породице. То су били следећи натписи: „1918 года“ [1918. године], „148467878 р“ и „87888“. Испоставило се да су ти натписи заиста документовани током истраге.

Иследници нису обратили на њих пажњу, али јесте руски емигрант Михаил Скарјатин. Он је средином 1920-их изјавио да му је пошло за руком да дешифрује те симболе. Скарјатин је тврдио да они садрже скривено саопштење: „Овде је по наредби тајних сила цар принет на жртву ради уништења Русије. О томе се обавештавају све државе“. „Тајне силе“ у овом случају су стајале иза Јевреја који су, наводно, тежили да изазову хаос у свету и да затим загосподаре њиме. Ово „откриће“ су касније популаризовали поједини кругови руске емиграције.

2. Приче о одрубљеним главама

Са „ритуалним убиством“ је тесно повезана и друга прича која се још увек може чути и која је још ужаснија. Наиме, тела нису пронађена током многих деценија, што је било плодно тло за разне гласине и страшне приче. Михаил Дитрих, начелник истражне комисије коју су формирали белогардејци, писмено је 1922. године тврдио да има претпоставки да су члановима царске породице одсечене главе после стрељања, те да су затим стављене у велике тегле и пренете у Москву, где су предате совјетском руководству. Судско-медицинска експертиза је током касније истраге показала да је та тврдња нетачна.

Лобање које тобоже припадају убијеним члановима царске породице Романов.

Анатолиј Семјохин/TASS

Са друге стране, Црква није прихватила тврдњу да посмртни остаци пронађени 1991. године припадају породици Романов. Штавише, Истражни комитет Руске Федерације обавезао се да истражи и верзију ритуалног убиства. Према томе, још увек је сувише рано говорити о узроцима и околностима убиства.

3. Ко је издао наредбу?

Прошло је скоро 100 година од убиства, а још увек се не зна ко је наредио да се стреља царска породица. Да ли је то била Лењинова одлука или локална иницијатива радикалних бољшевика у Јекатеринбургу?

Лав Троцки.

Mary Evans Picture Library/Global Look Press

Иследници који сматрају да је то Лењинова наредба углавном се позивају на дневнике Лава Троцког из средине 1930-их. Он је у младој совјетској држави био други човек после Лењина. Троцки помиње како је упитао Лењиновог саборца Јакова Свердлова шта се догодило са царем, и као му је овај, наводно, саопштио да је император стрељан заједно са породицом и да је таква одлука донета у Кремљу. Троцки је био чувен по крајње жестоким мерама током грађанског рата, али овде је он наговестио да је био изненађен суровошћу те одлуке. Са друге стране, судећи по записницима са седница владе, он је присуствовао на састанку 18. јула [сутрадан после убиства] када су високи комунистички функционери реферисали о царевом убиству. Према томе, он је морао знати шта се догодило са царем, тако да су његове изјаве у овом случају сумњиве.

Постоје сведочанства да су бољшевици у почетку планирали да суде цару Николају II и зато нису били заинтересовани за његову смрт. Међутим, тврди се да се средином јула 1918. године ситуација променила јер је Јекатеринбург сваког часа могао пасти у руке противницима бољшевика тако да је Лењин могао страховати да ће свргнути цар постати личност око које ће се противници бољшевика ујединити. Међутим, како тврди историчар Хенрих Јофе, ти противници бољшевика нису били монархисти. „[Они су ратовали] под заставом демократије, а не васпостављања монархије“. У том контексту цар им уопште није био од користи – он за њих није био „свештена и симболична личност“. „Цар Николај и његова династија су били искомпромитовани пре револуције. Нико није озбиљно размишљао о њиховом повратку“, тврди Јофе. Судећи по таквим тврдњама, постоји вероватноћа да је наредбу о убиству цара Николаја и његове породице издала локална комунистичка власт.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!