Другог марта се навршило 97 година од смрти црногорског краља Николе Првог Петровића. Непожељан близу 7 деценија у својој домовини, „једини искрени и верни пријатељ Русије“ по речима цара Александра Трећег, све до 1989. године почивао је у Руској цркви у Сан Рему.
„На моју жалост обавеза коју је тада власт Црне Горе преузела, да се у знак захвалности поклони звоно Руској цркви у Сан Рему, до данас није извршена.“ – прича нам публициста Јован Маркуш, крајем 80-их градоначелник Цетиња и један од најзаслужнијих за повратак посмртних остатака краља Николе у домовину. Присећајући се тог времена Маркуш наставља: „Желим посебно да нагласим: да није било сагласности и велике помоћи Руске православне цркве, која је с великим поштовањем и изузетном пажњом бринула о земним остацима краљевског пара и њихове дјеце 68 година, не би били у прилици да достојно пренесемо и сахранимо њихове земне остатке на Цетињу. Посебну захвалност имамо према старјешини цркве оцу Ивану Јанкину.“
Да је могао предвидети ова садашња времена, питање је да ли би краљ Никола Први уопште желео да буде сахрањен у оваквој Црној Гори, која се, према речима америчког министра одбране генерала Џејмса Матиса, налази у истом фронту "раме уз раме са Америком против Русије." Непуних 108 година раније, 15. августа 1910. тада још увек књаз Никола Петровић је указом цара Николаја Другог проглашен за фелдмаршала руске царске армије.
Издаја зета краља Николе кључна за пропаст руског царства?
Никола Петровић је током своје дуге владавине надживео три руска цара. У време Александра Трећег 15 стрељачки гвардијски пук носио је име црногорског суверена. Никола је био и двоструки таст царске породице Романов. Прво је 1889. године удао кћер Милицу за великог кнеза Петра Николајевича, унука цара Николаја Првог. Њена сестра Анастасија – Стана, пре уласка у дом Романових, била је у браку са руским племићем немачког порекла Георгом фон Лојхтенбергом. Свој други брак склапа 1907. на Јалти са рођеним братом супруга њене сестре Милице, великим књазом Николајем Николајевичем, једном од најзначајнијих војних и политичких фигура тадашњег Руског Царства.
Зет краља Николе дочекао је Први светски рат на месту начелника генералштаба царске армије. Након неколико неуспеха у првој години рата, у лето 1915. године бива смењен са водеће позиције у армији и упућен за команданта фронта на Кавказу. У фебруару (марту по новом календару) 1917. заједно са командантима фронтова и флоте, са изузетком адмирала Александра Колчака који се није изјаснио, подржао је иницијативу начелника генералштаба генерала Михаила Алексејева, којом се од цара Николаја Другог тражила абдикација. Овакав поступак вољеног рођака посебно је тешко пао последњем руском цару и можда је баш то била кап која је прелила чашу и довела до повлачења Николаја Другог са царског престола. Лојалном генералу Војевкову, након потписивања абдикације тада већ бивши цар правдао се речима: „А шта ми је преостало да радим, кад су ме издали сви, чак и Николаша.“ (надимак под којим је веклики књаз Николај Николајевич био познат у царским круговима).
Wikipedia
Октобарску револуцију велики књаз дочекао је на Криму у дворцу свог брата и истовремено пашенога, а 1919. заувек напушта Русију. Једно кратко време након смрти барона Врангела, Николај Николајевич Романов налазио се на челу водеће организације руске беле емиграције. Умро је у Француској у Антибу почетком 1929. године. До данас су остале гласине да су његова супруга Анастасија и њена сестра Милица одиграле кључну улогу у приближавању контроверзног исцелитеља Григорија Распућина породици последњег руског цара.
Материјална и интелектуална подршка
Наш саговорник Јован Маркуш, аутор више значајних историјских књига посвећених династији Петровић-Његош коментаришући за наш портал руско-црногорске односе у време краља Николе наводи: „Свакоме ко познаје историју Црне Горе је потпуно јасно да није било Русије, не би било Црне Горе, која без руске подршке не би могла економски да опстане.“
Подршка Царске Русије Црној Гори била је политичка, материјална и интелектуална. Захваљујући руској политичкој подршци Црна Гора стиче међународно признање на Берлинском конгресу. Руска стручна и финансијска подршка била је пресудна да се крајем 19. века изврши свеобухватна реформа црногорске војске, која захваљујући руским кредитима, у већини касније отписаним и директних донација долази у посед савременог наоружања. Руске субвенције црногорском државном буџету у 1902. премашиле су његову половину. Из Одесе у Црну Гору је дошао и писац првог црногорског Устава др Валтазар Богишић, а у време Вељег рата 1878-79 на Цетињу је боравио чувени руских хирург др Николај Склифосовски. Једна од најпознатијих московских болница данас носи име овог лекара.
Руски амбасадор сведок књажевог тестамента
Колико је Русија била битна за црногорског краља наjбоље сведочи пример његовог првог тестамента из 1882. године. Овај документ није сачуван, а за њега се сазнало тек 80-их година двадесетог века, када је у архивима Министарства иностраних послова у Москви пронађен допис шефа руске дипломатске мисије на Цетињу, министра резиднета Шпејера. Из овог дописа датираног на 15. новембар 1882. редни број 238, поред процедуре наслеђа престола у случају изненадне смрти црногорског суверена сазнајемо да је књаз Никола сам молио руског амбасадора да слуша изрицање његове последње воље, као и да трећи примерак тестамента буде чуван у руској дипломатској мисији. Преостала два била су у поседу краљице Милене и митрополита Висариона.
У међувремену краљ Никола је саставио још неколико изјава своје последње воље. Ни у свом последњемом тестаменту насталом 1917. и објављеном недуго после његове смрти 1921. године, краљ Никола није заборавио Русију и престолонаследику Данилу поручио је: „Али кад наши Савезници побиједе и кад Црна Гора буде ресторирана, настој прије свега да у њеним односима оданости и вјерности према Русији не наступи никад ни најмања промјена. То ти није потребно објашњавати, јер и сувише добро знаш, колико смо тијесно везани са великом словенском нацијом.“
Како су настали сунцокрети на згради Руског посланства
Коментаришући актуелне односе Русије и Црне Горе наш саговорник Јован Маркуш навео је да су: „На недопустиво ниском нивоу, од чега дугорочну штету може имати само Црна Гора. Руководство Црне Горе се однијело уводећи санкције братској Русији по оној народној изреци: „Ко тебе хлебом, ти њега кршем“. Цијенећи однос краља Николе према Русији, ово што сада имамо је посљедња ствар коју би он желио.“
Као илустрацију црногорског доживљаја Русије са почетка Двадесетог вијека, Маркуш нам је испричао занимљиву анегдоту из времена када су на Цетињу завршавани грађевински радови на Руском посланству: „Пролазећи поред мајстора, који је размишљао како да обликује завршетке врхова ограде, старији цетињанин предложи: „Немој се много мучити, направи врхове у облику сунцокрета“, мајстор упита: „Зашто баш у облику сунцокрета?“ На ово је старац одговорио: „Зато што су се Црногорци увијек окретали према Русији као према сунцу!“ И данас послије 115 година од изградње, стоје украси у облику сунцокрета на огради око руског посланства на Цетињу као подсјећање на нашу љубав према мајци Русији.“