Зашто је Рузвелтов потпредседник владе посетио сибирски Гулаг и остао задовољан

„Американци помињу Сибир када мисле на робију, ланце и прогонство. Али све се променило као некаквом чаролијом“, изјавио је потпредседник САД Хенри Волас пред затвореницима Гулага 1944. године. Како се то могло догодити?

Односи између САД и Совјетског Савеза се углавном памте по периодима захлађења, али није увек било тако. Ти односи су 1944. године били толико добри да је Волас без проблема позван на Колиму како би својим очима видео највећи затвор у СССР-у.

Воласу је показана привремено дотерана заједница пуна ситих и срећних људи, који су ту доведени специјално за ову прилику. Наивни Американац је веровао свему што је видео и чуо. Чак је и систем затвора ГУЛАГ окарактерисао као „очигледан доказ да је совјетско руководство изванредно и талентовано“.

Волас са водичима из Народног комесаријата за унутрашње послове, мај 1944.

Колекција Хенрија Е. Воласа/Универзитет у Ајови/Libraries. Special Collections Dept.

Човек који је веровао Совјетима

Америка је била другачија пре Џозефа Макартија. У истој тој земљи би само неколико година касније јавно биле осуђене као „комунистички шпијуни“ све левичарске демократе које су у Рузвелтово доба често хвалиле Стаљина и Совјетски Савез. Волас је био најгласнији међу њима. Он је говорио пред народом на Медисон Сквер Гардену да су „и америчка и руска револуција биле део марша слободе у протеклих 150 година“.

Када су САД и СССР постале савезнице 1941. године нико није био срећнији од Воласа. Он је током Другог светског рата хвалио Стаљинове планове и развој Сибира, говорећи у медијима да су совјетски грађани једноставно „покушавали да организују потпунији и бољи живот користећи природу“. Он је 1942. године рекао фрапираном совјетском министру одбране Вјачеславу Молотову како сања о изградњи ауто-пута Москва-Чикаго преко Сибира.

С обзиром да је Волас испољавао велико интересовање за совјетски Далеки исток Рузвелт га је послао да провери материјал везан за Закон о зајму и најму [индустријску опрему испоручену СССР-у током Другог светског рата] који је коришћен у руским казнено-поправним институцијама. Волас се веома обрадовао и почео да учи руски језик ради посете до које је дошло 20. маја 1944. године.

Са пуковником Иљом Мазуруком, мај 1944.

Колекција Хенрија Е. Воласа/Универзитет у Ајови/Libraries. Special Collections Dept.

Леп „излог“

Волас није знао да је његово путовање у Магадан потпуно контролисао Народни комесаријат за унутрашње послове (Стаљинова тајна полиција). Током 25-дневне посете потпредседник Америке је углавном обишао казнено-поправне кампове у мрежи „Даљстрој“. То су били објекти Народног комесаријата унутрашњих послова (НКВД) у којима су живеле жртве Стаљинових чистки. Све је то било за Воласа ново. Он је у свом дневнику написао да његови пратиоци имају „чудне плаве врхове на капама“, не знајући да то није била униформа дипломатских радника, него припадника НКВД-а. Волас није знао за статус свог пратиоца Серга Гоглидзеа, тј. није знао да је он један од главних џелата Гулага. Волас је стекао утисак да је Гоглидзе „човек благ и пун разумевања“.

Волас са начелником управе Далекоисточних операција НКВД-а Сергом Гоглидзеом.

Колекција Хенрија Е. Воласа/Универзитет у Ајови/Libraries. Special Collections Dept.

Град Магадан, који је под руководством НКВД-а приказан Воласу, био је привремено преуређен. Како је писао Тим Тзулијадис у књизи „Напуштени“, „он је гледао пионире како раде, а не право стање сибирског логора“.

На пример, рудник злата у Колими где је 1942. године живот изгубило 16.276 људи, изненада је постао врло функционалан. Куле за осматрање и бодљикава жица су накратко уклоњени, а најмршавији болесници су пребачени на друго место. Добро одевени агенти НКВД-а су се представили као радници уместо правих затвореника, а Волас је за њих говорио да су то „крупни и здрави људи“, који су, како је он претпостављао, дошли на Далеки исток из Европског дела Русије.

Воласов сусрет са радницима у руднику злата у Колими, мај 1944.

Колекција Хенрија Е. Воласа/Универзитет у Ајови/Libraries. Special Collections Dept.

Најзанимљивији „перформанс“ биле су градске продавнице пуне свакојаких намирница, и то у граду где су људи живели од нормиране количине хлеба. Како је испричао један дечак у Магадану: „У граду је била невероватна фрка! Излози продавница изненада су постали пуни совјетских намирница. Бог зна одакле су се оне појавиле“.

Волас је био под снажним утиском. Кажу да је посетио „луксузно опремљени део“ једне продавнице (који раније није постојао), где је купио скупоцени парфем. Посетивши газдинство које је производило краставце и намирнице само за припаднике НКВД-а, он је чак изјавио да „није могао а да се не запита колико су ти људи бољи него у време царева“.

Један заинтересовани клијент

Волас као да је заборавио да је он у посети Гулагу и желео је да ћаска са сваким у Магадану. Због тога је његова посета постала права ноћна мора за совјетску власт. Тешко да је он био свестан да су људи који су са њим разговарали дали заклетву да ће се понашати као „лојалне совјетске патриоте“, и да би у противном последице биле ужасне.

На пример, разговарајући са девојкама на фарми свиња он се детаљно распитивао о фарми, а оне су се успаничиле. Испоставило се да су све то биле симпатичне службенице које баш ништа нису знале о свињама. Од понижења (и вероватно од нечег још горег) спасли су их „правилни“ одговори преводиоца.

У једном тренутку је амерички потпредседник чак питао „водиче“ колико људи „ради у Даљстроју“. За агента НКВД-а би откривање супертајних података о Гулагу било равно самоубиству.

Рудник злата на Колими, 1944.

Колекција Хенрија Е. Воласа/Универзитет у Ајови/Libraries. Special Collections Dept.

Најзанимљивији је био већ поменути Воласов говор на осредњем руском језику у коме је он окупљеним затвореницима рекао да Сибир више не значи „ланци, робија и прогонство“.

Стаљинов пион

По Воласовим речима, његова посета Колими је била веома успешна. А његова љубав према ономе што је видео била је дубока и искрена. Хвалећи систем „радних кампова“ (који га је, како је тврдио, подсећао на Нову Енглеску), он је изразио наду да ће се „Даљстрој“ и даље развијати. Ово путовање је чак утицало на његове будуће спољнополитичке амбиције, тј. тежње да се ратно савезништво САД и СССР настави и у мирнодопским условима са „двема нашим великим нацијама које тесно сарађују“.

Волас се опрашта од домаћина на Магаданском аеродрому пред повратак у Америку, мај 1944.

Колекција Хенрија Е. Воласа/Универзитет у Ајови/Libraries. Special Collections Dept.

Волас је 1944. године скинут са листе Рузвелтових кандидата за потпредседника јер је био сувише левичарски настројен и ексцентричан. Али зато га је Стаљин припремао као просовјетског председничког кантидата. Воласова левичарска Прогресивна странка је 1948. године одбацила Труманов став по коме Америка треба да буде „оштра према Русији“.

Захваљујћи непосредном искуству из Магадана, Волас је био против Маршалове концепције „западног војног блока усмереног против Русије“. Стаљин је Воласову политику окарактерисао као „плодно тло за развој међународне сарадње“. Међутим, Воласова партија је добила свега 2,37% гласова. Касније се, додуше, испоставило да је Хари Декстер Вајт, Воласов наследник на функцији америчког подпредседника био совјетски шпијун.

Када је Елинор Липер, Швајцарац који је преживео Гулаг, објавио 1951. године своје мемоаре у којима је врло оштро писао о Стаљиновим логорима, Волас се поново сетио својих некадашњих закључака. „Нама су као гостима показали само једну страну медаље“, признао је он у свом отвореном писму под називом „Где сам грешио“.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!