19. децембра 1954. године 46-годишњи официр оптужен за издају стрељан је у Лењинграду, након што је месецима мучен од стране КГБ-а. Како се присећао извршилац смртне казне, само неколико секунди пре него што је пао покошен метком, официр је узвикнуо: „Све ћу пријавити Политбироу (руководећи орган Комунистичке партије, дефакто: влада)! Све!”
Није пријавио. Виктор Абакумов, некада начелник Смерша, најефикасније контраобавештајне организације у ратном периоду од 1943-1946. године, осуђен је и погубљен због злочина који није починио. Заборављен је затим као и многе некада моћне личности. Али било је време када је Смерш утицао на животе и смрти милиона људи.
Смерш је основан у априлу 1943. године након што је Стаљин одлучио да је изузетно важно имати контраобавештајно одељење у војсци, независно од органа државне безбедности. Како је Валериј Христофоров, експерт из Института руске историје Руске академије наука, рекао у интервјуу за РИА Новости, „то је учињено како би се побољшало циркулисање информација. Абакумов је најважније документе прослеђивао директно Стаљину.”
Виктор Абакумов, начелник Смерша, најефикасније контраобавештајне организације у ратном периоду од 1943. до 1946.
WikipediaУ то време је рад контраобавештајне службе био суштински значајан за напредак Црвене армије на запад. „Војска је морала да ослободи окупиране територије на којима су Немци остављали своје агенте. Осим тога, морали су да се баве заробљеним Немцима, да сазнају ко од совјетских војника је заробљен и зашто, има ли издајника...” – објаснио је историчар Александар Зданович за телевизијски канал „Звезда”.
Наводно је Стаљин лично дао име новој организацији. Смерш је скраћено од „Смерть шпионам” (Смрт шпијунима). Прва варијанта је била Смернеш (Смерть немецким шпионам –Смрт немачким шпијунима), али совјетски вођа је одлучио да је важно нагласити да ће нова структура елиминисати све шпијуне.
Абакумов, који је Стаљину верно служио, добро је организовао своју службу. Према званичним подацима, за време рата „Смерш је неутралисао преко 30 000 Хитлерових агената и преко 3 500 саботера”. Немачки фелдмаршал Вилхелм Кајтел изјавио је на Нирнбершком суђењу да „немачка обавештајна служба за време рата није успела да утиче на војне акције”. Смерш је уложио пуно напора како би у томе успео.
Истовремено део руског друштва оптужује Смерш за смрт невиних људи. Mноги од оних које је Смерш ухапсио нису имали никакве везе са шпијунажом, били су то просто дезертери, они који сами себе рањавају да не би морали да ратују или „политички непоуздани” људи. Тако је и капетан Александар Солжењицин, будући чувени писац и дисидент, завршио у Гулагу 1945. године: Смерш је прочитао његова писма у којима је критиковао Стаљина.
Чак и према статистици Смерша, број ухапшених (594 000) озбиљно премашује број немачких агената. Како је пуковник Александар Лебединцев, ветеран из Другог светског рата, изјавио за АиФ, „многи официри Смерша нису ухватили ниједног шпијуна за време рата. Нажалост, било је много других, пре свега дезертера.”
Са друге стране, специфичност Смерша је у томе што су се сарадници контраобавештајне службе налазили заједно са војницима Црвене армије у активној војној служби. „Смерш је зато процентуално изгубио исто толико официра као Црвена армија”, каже Валериј Христофоров. Четворица официра Смерша постхумно су постали хероји Совјетског Савеза.
Осим хапшења шпијуна и дезертера, Смерш је много труда улагао у обмањивање Немаца. „[ 1943. године] Стаљин је инсистирао да се интензивирају операције дезинформисања”, каже Зданович. „Смерш је извео 183 такве операције за време рата.” Неке су биле компликоване, као што је слање Александра Козлова, совјетског агента, у немачку позадину, где се уписао у обавештајну школу и погрешно информисао Немце о многим важним питањима.
Након што је Црвена армија ушла у Берлин у мају 1945. године, Смерш је покушао да ухвати Адолфа Хитлера. Нису успели, јер је нациста број 1. извршио самоубиство. Али Смерш је допринео томе да се зауставе даље гласине о томе да је Хитлер жив (они су пронашли фрагменте његових костију).
После рата Смерш је распуштен: његова мисија је испуњена. Абакумов је високо напредовао, поставши министар државне безбедности 1946. године, али то није дуго трајало. Поражен у борби унутар партијске елите, ухапшен је 1951. године по Стаљиновом наређењу и погубљен три године касније од стране свог наследника. Никада није признао никакву кривицу иако је био мучен, али, како се често дешавало у та сурова времена, то му није помогло. Шеф Смерша је елиминисан као и његова организација.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
