Џепно упутство за америчке војнике из 1944-те: Како се понашати са Русима

„Само за војна лица“ – каже се у уводу ове књижице. Још 1943-1944. нико није могао предвидети како ће се завршити Други светски рат. Због тога је амерички војни врх одлучио да научи своје војнике и официре како да се опходе у сусрету са Русима. Захваљујући пропаганди из 1930-их Американци су и током Другог светског рата сматрали да су им Руси непријатељи, иако су се оба народа заједно борила против Хитлера. Било је само неколико сусрета између америчких и руских јединица (најпознатији је 25. априла 1945. када су се совјетске и америчке трупе састале на реци Елби близу Торгауа у Немачкој), тако да је вредност овог упутства пре свега у томе што се кроз њега може сагледати како су Американци доживљавали Русе.

„Дружељубиви и присни људи“

Getty Images

Треба рећи да се ова упутства не односе на окупаторску армију. Она су намењена савезничким војним контингентима. Упутство је јединствено по томе што приказује како су амерички војници доживљавали СССР и његов народ. 

Већ на првој страници књиге представљена је свеобухватност проблема. „Ако служите у СССР-у, највећој земљи на свету, можете бити упућени у пределе са суптропском климом или надомак Северног поларног круга. Људи се тамо разликују исто колико и клима“.

Аутори су истакли да је сиромаштво у Совјетском Савезу резултат рата: „Може вам се учинити да су појединци лоше обучени, али они то исто одело носе скоро три године... Руси нису могли себи да приуште свилене чарапе јер су правили фабрике за производњу потребнијих ствари“.

Аутори не пропуштају прилику да успут суптилно похвале америчку економију: „Нормирање, тј. ограничавање количине намирница по особи, морало је бити далеко строже и жешће него у Америци. Свакоме се даје само онолико колико се сматра да је довољно за посао који он обавља“. Па ипак, у књизи пише и ово: „Видећете да су Руси веома поносни на своју земљу“.

Getty Images

„Дружељубиви и присни“ Руси су главна тема књиге, док поглавља „Економија“, „Јединице за мере и тежину“ и „Совјетска униформа и војни чинови “ данас могу занимати само историчаре.

Неке географске појаве су ипак добро примећене, што је и разумљиво с обзиром да је књига намењена војним лицима. На пример: „Из непознатих разлога западне обале руских река знатно су издигнуте у односу на источне обале. Та чињеница је представљала проблем за Црвену армију када је протеривала Немце на запад из Украјине“.

„Немојте се смејати, немојте зурити“

Александар Капустјански/Sputnik

Неки руски обичаји су већ застарели: „Мушкарци у Русији могу да се грле и љубе приликом сусрета. То је стари обичај. Немојте се смејати нити зурити у њих у тим ситуацијама“. Руски мушкарци се и данас могу загрлити приликом сусрета ако су добри пријатељи, али чувена три пољупца већ одавно припадају прошлости.

„Када видите женску особу коју познајете морате јој се први обратити, у противном вам се она неће јавити (сматра се да је крајње некултурно звиждати)“. Звиждуком заиста можете изазвати гнев (у најмању руку), али што се тиче поздрављања, Рускиње су већ одавно постале много „толерантније“.

Сматра се да је вотка „национално пиће Совјетског Савеза“. У упутству се каже да после вотке обично „следи комад црног хлеба“, што више одговара стварности од наредне тврдње да Руси уз вотку обично једу „кавијар и пикантно месо“ – такве посластице је огромна већина Руса ретко могла и видети током рата. Чај је такође национални напитак: „Рус стави у уста комад шећера и пије чај филтрирајући га кроз шећер“. То је тачно. Наше баке су заиста тако поступале, можда зато што је шећер средином 20. века био далеко чвршћи него данас.

Getty Images

Такође се зна да је током 1940-их у СССР-у било мало цигара и да су мушкарци углавном пушили „папиросе“ (дугачке су од 7,6-12,7 сантиметара): „Две трећине папиросе чини шупља картонска цевчица која служи као лула, а једна трећина је папирни продужетак напуњен дуваном“. „Папиросе“ још увек постоје у Русији, али их пуше само ретки старији људи.

У књизи се истиче да су Руси чак и током рата одлазили у биоскоп и позориште јер су они „по природи талентовани за сценску уметност“, али једини начин да се „спознају Руси“ јесте да се „чита њихова књижевност“.

Аутори такође наглашавају храброст руских сценских уметника: „Већина руских прворазредних певача, глумаца и плесача... гостовала је у војним јединицама, по касарнама и терену. Неки од њих су и погинули на фронту“.

Где вреба опасност?

Морозов

У низу опасности које су америчке трупе хипотетички очекивале у контактима са Советима најозбиљније су биле инфекције и венеричне болести, које су тада харале Совјетским Савезом. Америчким војницима је саветовано да буду крајње опрезни. Поред тога, било је и других смртних опасности. На пример, војницима је саветовано да се зауставе када неко викне „Стој!“ („Совјетски војници су научени да пуцају у онога ко се не заустави“), и да се не шале на рачун совјетских лидера. Нема индиција да је за тако нешто била прописана казна, али се зна да су 1944. године шале на рачун Јосифа Стаљина или једног његовог заменика могле имати озбиљне последице.

У књизи је дат и један помало смешан савет: „Носите са собом тоалет-папир. Тамо влада несташица свих врста папира“. Ево још неколико корисних савета: „Будите дарежљиви када вам неко затражи цигарету“. И данас се у Русији тврдичлук такве врсте третира као врло ружно понашање, а у ратно време је то било далеко више изражено. Други савет је да се мушкарцима увек стегне рука приликом поздрава, што је и данас актуелно.

Па ипак, има и прилично глупих препорука: „Не обраћајте се Русима речју ’друже’. Тај поздрав користе само совјетски грађани међу собом. Уместо тога, користите реч ’господине’“. Овај савет је толико погрешан да је могао изазвати конфликт. Реч „господин“ је коришћена у Царској Русији у обраћању племићима. Ако би се неко тако обратио совјетском комунисти, то би могло довести до врло непријатне ситуације.

Све у свему, поента упутства је у упознавању Русије и њених грађана, и у том смислу књига може бити корисна и данас. „Ако сте разумни и размишљате својом главом, вероватно ћете сагледати да је са људима у СССР-у лако успоставити добар контакт“.

Амерички војници на крају ипак нису служили у Русији, али је ово упутство и поред тога научило његове читаоце да сазнају нешто више о Русима и њиховом начину живота, и да их самим тим више поштују, а то је за сваку похвалу, другови!

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!