Зашто Русија штеди живот серијским убицама?

Наталија Носова
Већ две деценије у Русији ниједном није изречена смртна казна. У њеној историји су такви периоди права реткост.

Један од последњих злочинаца који је погубљен био је Андреј Чикатило, најозлоглашенији серијски убица у историји Русије. Заклао је преко 50 жртава – жена и деце. Чикатило је молио суд да му поштеди живот, а председника Јељцина „да га као Наполеона пошаље на пусто острво или у тајгу где живе тигрови“.

Руске власти су, међутим, биле непоколебљиве. Овај психопата је стрељан 1994. године. Али да је могао живети још само две године, Чикатило би искористио мораторијум на смртну казну који је Русија 1996. године увела уласком у Савет Европе. Од тада нико у Русији није осуђен на смрт.

„У супротности са принципима хуманости“

Поменути мораторијум је истекао 2009, али је Русија одлучила да продужи забрану погубљења, а Уставни суд је званично забранио судским органима да изричу смртну казну.

„Повратак на смртну казну би био у супротности са принципима хуманости“, изјавио је за RT Вадим Виноградов, експерт за право на Сверуском државном правном универзитету.

Многи грађани Русије не подржавају такав став. Према анкети коју је 2017. године обавила невладина организација „Левада центар“, 44% испитаника сматра да поново треба увести смртну казну. Чак је и Владимир Жириновски председнички кандидат на изборима 2018. године (иначе познат по инсистирању на популистичким темама), уврстио враћање смртне казне у свој политички програм.

Па ипак, социолози кажу да се број присталица смртне казне и даље смањује, тако да у скорије време не треба очекивати промену званичног става.

„Мислим да би била велика грешка ако би Русија у садашњим околностима почела да практикује погубљења“, рекао је адвокат Андреј Билецки за портал Газета.Ru. „Ако је судска власт корумпирана онда изрицање пресуде може бити начин обрачуна са жртвом, што значи да може бити грешака“.

А грешке су неизбежне. На пример, окорели злочинац Александар Кравченко је 1983. године погубљен за злочин који је извршио Чикатило.

Времена се мењају

И Русија је, као и друге земље, прошла кроз историјске периоде сурових казни. Они се јесу смењивали са блажим периодима, али је суровост, као и другде, имала дубље корене. Закони Ивана Грозног (владао 1547-1584), предвиђали су смртну казну за крађу, убиство и пљачку. Било је у том периоду и набијања на колац, и бацања осуђеника у кључалу воду, уље или вино.

Па ипак, Иван Грозни није био најсуровији владар Европе. Чак је и он написао писмо у коме је осудио Француску за масакр на Дан светог Вартоломеја 1572. године, када је само у Паризу побијено око 2.000 протестаната.

Царска милост

У 18. веку су руски владари били хуманији. Императорка Јелисавета забранила је 1744. године смртну казну. Савремени писац и историчар Борис Акуњин каже: „У Русији 20 година нико није био погубљен. То је јединствена појава. Ни у једној европској држави није било таквог периода. Свакако је похвално што смо у томе били први“.

Јелисаветини наследници су покушали да избегну изрицање смртне казне, али су уместо тога практиковали казне које су свакако уништавале људски живот. „Они нису убијали злочинце него су их слали на тежак робијашки рад у Сибир, уз конфискацију све њихове имовине“, каже за RT историчар Александар Музафаров.

У 19. веку је смртна казна чешће примењивана, што није ни чудо с обзиром на убиства која су организовали револуционари. Од 1805. до 1905. године погубљено је око 300 људи. Међутим, још више крви је проливено када је цар уклоњен са власти.

Најкрвавији век

Још пре револуције 1917. године у Русији је било много погубљења. У оквиру борбе против покушаја свргавања монархије 1905-1913. изречено је скоро 3.000 смртних пресуда.

„За време цара Николаја II и друштвени активисти и научници су били против смртне казне, али је она у Русији и даље била на снази“, пише историчар Олег Шишов у свом раду посвећеном смртној казни.

Револуција није донела никакво побољшање у том погледу. И Привремена влада и бољшевичка власт су прогласиле укидање смртне казне да би је затим поново увеле. У Грађанском рату 1918-1922. године „револуционарни суд“ је имао право да погуби оптуженог без одлуке цивилног суда. Тако је само 1920. године погубљено 6.500 људи.

Касније је СССР заузео хуманији став према смртној казни, али углавном на папиру. „Формално гледано, држава је увек третирала смртну казну као ванредну и привремену меру. Та казна, међутим, није укинута ни током 1920-их, ни током 1930-их“, пише Шишов.

У Стаљиново време су џелати имали пуне руке посла. По речима начелника КГБ-а Владимира Крујчкова, од 1930. до 1953. године по одлуци суда је погубљено 768.000 људи.

После Стаљинове смрти судска власт је наставила да изриче смртне пресуде, додуше са мањим интензитетом. Тако је од 1961. до 1984. погубљено 13.000 људи. С обзиром на такву статистику, Јељцинов мораторијум је заиста велики корак напред, и та његова одлука се у скорије време највероватније неће доводити у питање.

Сазнајте још! Тројица најпознатијих руских плаћених убица „дивљих 90-их“.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“