Како је стара Српкиња сахранила погинулог руског војника под паљбом немачких минобацача

Павлe Лукницки/Sputnik
Познати совјетски писац Константин Симонов (аутор песме „Чекај ме и ја ћу сигурно доћи“) у једној причи је описао случај из Другог светског рата, када је погинулог црвеноармејца сахранила стара Београђанка док су свуда око ње експлодирале немачке мине. Прочитајте ову дирљиву приповетку у ексклузивном преводу уредника српске верзије Russia Beyond.

Случај који желим да опишем догодио се деветнаестог октобра четрдесет четврте.

Београд је тада већ био ослобођен. Немци су држали још само мост преко Саве и мало парче земље испред њега на овој страни реке.

У освит зоре петорица црвеноармејаца одлучише да се неприметно дошуњају до моста. Требало је да прођу кроз мали полукружни паркић где је стајало неколико спаљених тенкова и оклопних возила, наших и немачких, и ниједно дрво није остало цело.

Усред тог паркића црвеноармејце засу паљба из немачких минобацача са друге обале. Руси су пола сата лежали где се ко затекао, а када је паљба мало утихнула двојица лакше рањених се повукоше назад носећи на леђима двојицу тешко рањених другова. Пети остаде да лежи мртав у паркићу.

Не знам о њему ништа осим да се, судећи по списковима чете, презивао Чекуљов, и да је погинуо у Београду на обали Саве 19. октобра ујутру.

Вероватно је Немце узнемирио покушај црвеноармејаца да неприметно приђу мосту, и зато су после ове паљбе цео дан са мањим прекидима отварали минобацачку ватру на паркић и оближњу улицу.

Командир чете коме је наређено да сутрадан пре свитања понови покушај прикрадања мосту рекао је да се засада не иде по тело погинулог борца, и да се Чекуљов сахрани када мост буде ослобођен.

Немци су, међутим, све време отварали ватру – и дању, и у сумрак, и у зору.

Око паркића, мало даље од осталих зграда, штрчале су камене развалине куће по којима је тешко било чак и претпоставити каква је она била пре него што је срушена. Толико је била сравњена са земљом већ у првим данима борби да нико не би ни помислио да ту још увек неко може живети. А живела је старица Марија Ђокић, под развалинама, у подруму до кога се могло стићи кроз црни отвор упола засут циглама.

Тог деветнаестог октобра она се већ четврти дан скривала у подруму. Ујутру је добро видела како су у паркић, од кога је кућу делила само извитоперена гвоздена решетка, допузала петорица руских војника. Видела је како су Немци почели да их гађају и како је свуда унаколо експлодирало много мина. Чак се у једном тренутку извуче до појаса из свог подрума и хтеде да довикне Русе и позове их да се докопају подрума, јер је била сигурна да је њено привремено обиталиште безбедније, али баш тада једна мина паде близу рушевина и старица се, контузована од експлозије, претури унутра, јако удари главом у зид и изгуби свест.

Када дође себи и поново извири, виде да је у паркићу остао само један Рус. Лежао је на боку, једна рука му је била испружена а друга савијена под главом, као да се удобно сместио и спава. Старица га викну неколико пута, али он не одговори. Тада она схвати да је руски војник убијен.

Немци су повремено отварали ватру, тако да су у паркићу и даље експлодирале мине подижући црне стубове земље и откидајући гелерима последње гране са дрвећа. Убијени Рус је лежао усамљен, са мртвом руком испод главе, у оголелом паркићу, а свуда око њега било је само изувијано гвожђе и скршено дрвеће.

После дужег премишљања старица одреши свој завежљај – једино што је имала – и извуче отуд нешто што затим сакри под црну удовичку мараму и полако се извуче из подрума. Није умела ни да пузи, ни да претрчава брисан простор... Једноставно крену својим спорим старачким кораком у паркић. На путу јој се нађе решетка, тј. њен део који је одолео уништењу. Због старости бака и не покуша да је прекорачи, него полако прође дуж решетке, и заобишавши је уђе у паркић.

Немци су и даље отварали паљбу из минобацача, али ниједна мина не паде близу старице.

Она прође кроз паркић и стиже до места где је лежао убијени руски црвеноармејац. Са великом муком га окрете на леђа и по бледом лицу виде да је веома млад. Нежно га помази по коси, а затим му једва некако прекрсти руке на грудима и седе поред њега.

Било је хладно и тихо. И то веома тихо, изузев у тренуцима експлозије.

Најзад старица устаде, одмаче се од покојника и после неколико корака пронађе оно што је тражила. Била је то велика јама од тешке мине, која се већ делимично напунила водом.

Старица се спусти поред јаме на колена и састављеним длановима поче да избацује воду. Неколико пута се одмарала и поново враћала започетом послу. Када избаци сву воду из јаме поново приђе мртвом Русу, ухвати га испод руку и повуче.

Од јаме ју је делило само десет корака, али она је била стара и слаба. Три пута је морала да седне и да се одмори. Најзад га довуче до јаме и гурну у њу, после чега дуго остаде да седи на том месту, одмарајући се од превеликог напора.

За то време су Немци све време отварали паљбу, али су мине падале далеко од ње.

Када се одмори, старица клече, закрсти покојника целивајући му уста и чело.

Затим полако поче да га затрпава земљом које је било доста око јаме. Ускоро га затрпа толико да ништа није вирило из земље, али јој се учини да то није довољно. Хтела је да то буде прави гроб, па се поново одмори и поче доносити земљу. То је трајало неколико часова. У шакама је донела довољно земље да се изнад покојника направи мала хумка.

Затим размота своју црну удовичку мараму и извади велику воштаницу. Била је то једна од две свеће које су гореле на њеном венчању. Чувала их је четрдесет пет година.

У џепу нађе шибице, забоде свећу при врху хумке и запали је. Фитиљ брзо плану. Ноћ је била тиха, без ветра, тако да пламен није дрхтао...

Затим старица устаде и крену назад без журбе, као што је и дошла, преко паркића. Опет полако обиђе ону решетку и врати се у подрум.

Чета у којој је служио погинули црвеноармејац Чекуљов пред свитање прође кроз парк под снажном минобацачком ватром и заузе мост.

Командир чете се сети погинулог Чекуљова и нареди војницима да га пронађу и сахране у заједничку гробницу са друговима који су погинули тог јутра.

Војници су дуго и безуспешно тражили Чекуљовљево тело, док неко од војника не застаде на ивици парка и узвикну од изненађења, а затим позва остале. Приђе му неколико људи.

– Погледајте, – рече он.

Поред искривљене ограде паркића војници угледаше малу хумку. На једном крају беше забодено гвожђе полукружног облика, искривљено од пламена. Оно је скривало од ветра свећу која је унутра догоревала. Већ је скоро цела изгорела, али је пламичак још увек тињао.

Црвеноармејци готово у истом тренутку поскидаше капе. Стајали су унаоколо ћутке и посматрали свећу како тиња, потресени осећањем од кога свака реч застане у грлу.

Пламичак се није гасио. Чинило се да је вечан као што су вечне мајчинске сузе, и као што је вечно синовско јунаштво.

Извор: Константин Симонов, Рассказы. – Москва, „Московский рабочий“ 1976.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“