Како су западни капиталисти помогли СССР-у да развије тешку индустрију и постане светска сила

Форсирана индустријализација

Млада совјетска држава је била веома ослабљена средином 1920-их, после „ватреног крштења“ у дуготрајном и разорном Грађанском рату (1918-1922). Имала је распрострањену пољопривреду, високу незапосленост и заосталу индустрију. Поврх свега тога, била је у окружењу непријатељски настројених држава.

У таквим околностима је советско руководство сагледало потребу да СССР постане моћна држава, како у економском тако и у војном погледу. Требало је кренути од почетка и све то постићи ефикасно и веома брзо. „Ми заостајемо 50-100 година за водећим земљама. Ми морамо за 10 година надокнадити тај заостатак“, рекао је Стаљин.

Све то лепо звучи у теорији, али постоје и практични проблеми које треба превазићи. Совјетски стручњаци су имали ресурсе, али нису имали никаквог искуства у области модерне индустријске изградње. Због тога је донета помало невероватна одлука да се ангажују страни стручњаци из капиталистичког света.

„Фордов архитекта“ међу Совјетима

Многе познате западне компаније су позване да учествују у Стаљиновој индустријализацији, а међу њима Siemens-Schuckertwerke AG, Ford Motor Company и General Electric. Најзначајнији допринос дао је индустријски архитекта Алберт Кан са својом фирмом из Детроита Albert Kahn Associates.

Архитекта Алберт Кан.

Legion Media

Канове архитекте су пројектовале и градиле индустријске објекте користећи такозвани метод „фабричке траке“. По том систему су направљене десетине фабрика, што је омогућило да се процес изградње убрза уз минималне трошкове.

На пример, стручњаци фирме Albert Kahn Associates пројектовали су седиште компаније General Motors, као и готово све фабрике аутомобила Хенрија Форда, због чега је Кан добио надимак „Фордов архитекта“.

Кан и његова методологија били су право откриће за СССР, јер су у новој совјетској држави решења везана за индустријску изградњу била у великој мери несистематична и стихијска. Индивидуални приступ совјетских стручњака који нису имали ширу представу о индустријској производњи значио је да се једна фабрика често градила и по две године, док је Алберту Кану полазило за руком да погоне у стилу „фабричке траке“ направи за 3-6 месеци. Управо то је била она „инјекција“ за којом је вапила совјетска индустријализација.

Рађање индустријских горостаса

Неколико десетина инжењера из Канове фирме допутовало је 1928. у СССР под руководством Кановог брата Морица. Алберт Кан лично никада није посетио „Земљу Совјета“, али је своју мисију у совјетској Русији доживљавао као нешто више од обичног бизниса.

„Ја не верујем да свет може поново стати на ноге све док други народи не помогну грађанима Русије да трансформишу своју земљу у савремено индустријско друштво које се развија у хармонији са осталим светом“, писао је он.

Амерички стручњаци у погону за склапање аутомобила, који је у Чељабинску 1932. године направио детроитски градитељ Алберт Кан.

Archive photo

Амерички инжењери су од 1929-1932. године у сарадњи са совјетским стручњацима заинтересованим за драгоцено западно искуство у целој земљи саградили 571 индустријско предузеће – од мањих погона до џиновских фабрика попут Фабрике трактора у Чељабинску.

Канове архитекте су пројектовале и саградиле једно од првих великих индустријских предузећа Совјетског Савеза – чувену Стаљинградску фабрику трактора, која је током Другог светског рата правила и одржавала тенкове Т-34. Фабрика је најпре направљена у САД, затим је размонтирана и транспортована у СССР, где је за 6 месеци поново монтирана под руководством америчких инжењера.

Тај успех је био толико велики да је 1930. године Канова фирма постала главни дизајнер и консултант совјетске владе за питање индустријске изградње.

Тај статус, међутим, није дуго трајао јер је совјетско руководство убрзо одлучило да се ослободи страних компанија.

Сарадња је кратко трајала

Наиме, Совјетски Савез је услуге брзе индустријализације плаћао новцем од неконтролисаног извоза жита, и са последицама непромишљене извозне политике суочио се већ 1932. године, када је настала финансијска криза, а затим и глад. Све је то принудило совјетску власт да раскине уговоре са западним компанијама, па и са фирмом Алберта Кана.

Други важан фактор је био тај што су цивилне фабрике у СССР-у постепено почеле да раде и за војску. Према плану, фабрике трактора су поред пољопривредне технике морале производити и тенкове. Испоставило се да су ти тенкови касније били врло ефикасни у рату против нацистичке Немачке.

Странци никако нису смели бити сведоци тајне милитаризације совјетске индустрије.

Погон за склапање делова у Стаљинградској фабрици трактора (од 1961. године Волгоградска фабрика трактора) 1937.

Иван Шагин/Sputnik

„Они праве војне фабрике, али не желе да ми то знамо“, написао је Мориц Кан свом брату.

У свему томе је и идеологија одиграла своју улогу. Помоћ империјалистичких западних сила у стварању совјетске тешке индустрије на све начине је минимализована у совјетској јавности.

Средином 1930-их, када су стране компаније већ напустиле СССР, из научних чланака и званичне документације избрисани су раније чести термини попут „пружног прелаза америчког типа“ или „металног стуба америчког типа“.

Совјетски Савез је покушавао да у потпуности заташка помоћ западних стручњака, изјављујући: „Све смо то ми сами урадили и урадићемо још више“.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!