Владика Јован Ћулибрк: Историјски опстанак Срба није био могућ без Русије

Владику Јована Ћулибрка упознао сам прошле године у Црној Гори, а ове године путеви су нам се поново укрстили на московском Црвеном тргу, где је владика трећи пут служио литургију на Дан Светог Илије, у храму посвећеном истом светитељу, а потом од храма до Црвеног трга предводио литију на празнику Ваздушно десантне војске Руске Федерације (ВДВ). Наш пут се даље пресекао и у граду Рибинску, важном привредном центру Јарославске области,где је владика био присутан на празнику града 4. августа и следећег дана на фестивалу посвећеном Светом Фјодору Ушакову.  На нашем заједничком путу по Русији настао је овај интервју.

Владика Јован благосиља припаднике ВДВ-а

Светлана Луганскаја

Поштовани владико, последњих година сведоци смо два паралелна процеса ревизије историје. Првог, који миноризује допринос совјетске армије у победи над нацистичком Немачком, и другог да се припадници разних квислиншких формација, које су служиле нацистичким окупаторима, покушавају представити као борци за националну слободу. Како ви коментаришете ове процесе?

Никако не смијемо да занемаримо природу режима који су у европским и америчким земљама дошли на власт послије пада Берлинског зида, крајем 80-тих и почетком 90-тих година. Покојни велики руски мислилац, математичар и филозоф Игор Шафаревич инсистирао је на томе да је карактер људи као што су Блер, Олбрајтова, Клинтонови и тд, који су поријеклом из хипи генерације, веома сличан карактеру људи који су на власт дошли послије Октобарске револуције у Русији 1917. године.

Дакле ради се о револуционарној генерацији, која је покушала да поново дефинише комплетан живот када је дошла на власт. Једна од последица било је редефинисање историје за потребе нових, постмодерних времена, која су они покушавали да створе, а која су имала карактер утопије. То видимо из књиге Френсиса Фукујаме „Крај историје“, која представља основни програм и уџбеник те генерације. Иако је ова књига наводно неоконзервативна, неупоредиво више се односи на либералне кругове деведесетих година, јер прокламује да се дошло до постмодерног стања које представља крај историје.

За потребе тог новог, како су они сматрали револуционарног времена морала је бити прилагођена и историја. Као што је комунизам редефинисао историју и све друго око себе, када је 1920-тих година постао владајући систем, тако је и ова група револуционара имала потребу да редефинише историју према својим и потребама своје револуције.

Једна од основних особина те њихове редефиниције је плиткост и површност. Као што су марксистичке књиге поједностављивале и упрошћавале живот и сводиле све на борбу класа, тако је и та површност и брзоплетост била главна одлика тог раног либералног друштва са краја 80-тих и почетка 90-тих година прошлог вијека.

Једна од редефинисаних ствари је однос према квислиншким формацијама, само зато што су десничарски покрети у Источној Европи били потребни глобалистима да савладају оно што су они видјели као руски утицај. Посматрали су их као средство којим ће се супротставити руском утицају и зато им је дозвољено да на неки начин оперу своју нацистичку и квислиншку прошлост.

Поред добро познатих случајева на Балкану и његовој околини, такви примјери су веома изражени у Балтичким земљама и Украјини. Њих прати и проучава Центар Симона Визентала у Јерусалиму. Његов директор др Ефраим Зуроф одлучно се супротставља процесима ревизије историје.

Највећи проблем ипак представља понашање Европске Уније, која је прије неколико година донела резолуцију о обележавању заједничког дана жртава тоталитарних режима. Ова резолуција изједначила је жртве Холокауста, нацизма, жртве геноцида у Другом светском рату са жртвама комунистичког режима и отприлике наводи да су оба та тоталитаризма једнака, што никако не може да буде истина. Оно што се пред нашим очима дешава са дијелом хрватске јавности, свакако да има везе са овим глобалним процесима.

С друге стране, не треба бацати кривицу за ове процесе на пораст конзервативних тенденција у Европи, зато што су конзервативне тенденције суштински проистекле из отпора неолиберализму, а с друге стране из отпора расту и упливу радикалног ислама. Историјски ревизионизам је скоро искључиво чедо политичких потреба неолибералног свијета.

Владика Јован на Црвеном тргу

Светлана Луганскаја

Након Свеправославног сабора на Криту, појавиле су се бројне медијске спекулације да присуство великодостојника Српске православне цркве на сабору није добро примљено у Русији и да су односи двеју цркава озбиљно поремећени?

Наши односи нису нарушени ни какав начин: Српска Црква је на Сабор на Криту ишла својом одлуком и са својим ставовима које је јасно и прецизно изнијела. С друге стране, Сабор на Криту не треба ни преувеличавати, ни умањивати. Несумњиво је да се у овим временима у којима се све дешава много брже него раније, намеће неопходност да православна црква дејствује као једно, где ћемо ми морати да дјелујемо као цјелина и опипљиво, у историји, а не само мистички, литургијски и духовно.

Да би то остварила, Црква треба да прође кроз процес окупљања и сабирања, а тај процес није лаган ни једноставан, јер се ми нисмо састајали стотинама и стотинама година. Сабор на Криту јесте један корак у томе процесу, нити с космичким резултатима, нити безначајан. То што на сабору нису учествовале московска, грузинска, бугарска и антиохијска црква мора бити повод онима који су га организовали да се добро замисле због чега ове помјесне цркве нису дошле.

Епископ Дмитровски Теофилакт, командант ВДВ-а генерал пуковник Андреј Сердјуков и владика Јован на литији ка Црвеном тргу

Светлана Луганскаја

Ви, владико, често одлазите у Русију. У последњих годину дана посетили сте Москву, Кемерово и Рибинск. Шта је рецимао Ваша посета Кемеровској области у далеком Сибиру представљала?

Посјета Кемеровској области имала је за циљ утврђивање братских и пријатељских односа између наше епископије и Кемеровске митрополије, на чијем челу се налази митрополит Аристарх, који је недавно био наш гост у Јасеновцу, Пакрацу и Кућанцима. Широј јавности је слабије познато да Кемеровска област блиско сарађује са Бањом Луком, градском управом, бањалучким универзитетом, Академијом наука Републике Српске и властима Српске.

Кемеровски митрополит Аристарх је прије двије године заједно са цариградским патријархом учествовао у обиљежавању 75. годишњице почетка великог страдања јасеновачког. На такву посјету неопходно је било узвратити. У том погледу видим колико је важно да се људи мимо званичних форума срећу и сарађују, и да кроз  учвршћивање блиских људских односа допринесу заједницама које представљају.   

Друштвено-политички и економски односи Србије и Русије развијају се у позитивном смеру. Државни званичници често одлазе у званичне посете, обим трговачке размене расте. Какво је ваше виђење актуелних односа двеју земаља?

Као што рекох, најважније је да се два народа прожимају на људском, личном, породичном и сваком другом друштвеном плану. Зашто? Зато што у вријеме социјалистичке Југославије културне везе Срба и Руса нису биле добре. Нећу рећи да су се људи отуђили, али култура је изузетно моћно средство, а руска култура је била углавном одсутна из наше свакодневнице и  потребно је да се она у њу врати.

Да будем искрен, сматрам да су на нашем зближавању више учинили „Маша и Медвјед“ него оба наша министарства спољних послова. Можете наћи велике „русофиле“, а да ниједан од њих није погледао кључне руске филмове снимљене деведесетих година и послије, чак ни „Девету чету“. Овај филм на примјер представља одређену револуцију у руској кинематографији, јер се ради о првом филму који је урађен по западним драматуршким, визуелним и жанровским стандардима, а да је без грешке остао руски филм.

Радња овог величанственог филма формално се одвија у Авганистану, а суштински је надахнут погибијом 9. чете 76. ваздушнојуришне дивизије на Улус Керту 2000. године. На жалост, филм је у нашој јавности прошао готово незапажено.

Незапажено је прошла и поезија Ане Карпе, која је умрла са 27 година у Израелу 1999. године. Њено дјело – 88 написаних пјесама, у двије књиге – сматра се великим открићем у руској поезији.

Постоје, дакле, огромна поља сусрета која су остала неистражена. Вара се онај ко мисли да су руски фолклор, концерти хорова и конференције довољни. То су можда модели успјешни на простору Русије, или који су функционисали у совјетско вријеме, али то данас, и код нас само дјелимично функционише.  

На служби у част ВДВ-а Црвени трг, 2 август 2016.

Светлана Луганскаја

Колико је велик значај Русије за српски народ и шта за вас лично представља Русија?

Тај значај је немјерљив. Требало је само чути како о овоме говори покојни академик Шафаревич, да искористим прилику да га опет поменем. Он је био један од великих пророка српско-руске љубави. А што се тиче Срба као народа, наш историјски опстанак незамислив је без руског народа и руске цркве.   

Руски генерал и владика Јован

Светлана Луганскаја

Владика Јован Ћулибрк рођен је 1965. године у Бања Луци. Пре преузимања епископске дужности у Славонији владика Јован био је епископ Липљански, викар патријарха српског, а у Црној Гори био је уредник часописа Светигора. Говори више светских језика, магистрирао је на теми  Холокауст у Југославији и похађао је студије јеврејске културе на Институту Јад-Вашем у Јерусалиму.

Прочитајте такође: Свештеник-падобранац из Црне Горе: Господ није дао да велика Русија пропадне

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!