49 дана на мору готово без хране: Голгота совјетских војника које је спасао амерички носач авиона

Асхат Зиганшин, Филип Поплавски, Анатолиј Кручковски и Иван Федотов

Асхат Зиганшин, Филип Поплавски, Анатолиј Кручковски и Иван Федотов

Рудолф Кучеров/Sputnik
Пре скоро 60 година четири совјетска војника су се нашла на десантној баржи на Тихом океану без готово имало хране и са врло мало наде да ће преживети. Они су показали изванредну храброст и издржљивост. Упркос томе што је хладни рат у то време био на врхунцу, спас је стигао у облику америчког носача авиона. Четворица војника су се прославили с обе стране Атлантика.

„Око 9 сати ујутро бура је ојачала, уже је пукло и таласи су баржу носили према стенама... У седам сати ветар се променио и струја нас је повукла према отвореном мору. Три сата касније сам сазнао да нам понестаје горива. Одлучио сам да насучем брод на обалу. То је било ризично, али другог излаза није било. Први покушај је пропао и талас нас је понео на стене... Замало да се разбијемо, али смо некако прошли између њих, мада смо задобили пукотину и вода је почела да надире у машинско одељење.  Иза стења смо већ могли да видимо пешчану обалу и усмерио сам брод у том правцу. Скоро да смо стигли до обале – барка је додирнула дно – али онда се испоставило да немамо горива, мотори су стали и струја нас је одвукла на отворено море...” Овако је млађи водник Асхат Зиганшин пре неколико година описао како је 17. јануара 1960. године почела њихова 49-дневна Одисеја. Све то се догодило на Далеком истоку Русије, код једног од Курилских острва за време истовара теретног брода.

Скоро без хране

Било их је само четворица (Зиганшин и војници Филип Поплавски, Анатолиј Кручковски и Иван Федотов) на малој десантној баржи Т-36 која је плутала ношена струјама 1500 миља. Нису имали радио-станицу, покварила се. Успели су брзо да поправе рупу на броду, али имали су много озбиљнији проблем: били су готово без хране. Векна хлеба, мало грашка и проса, корпа кромпира и тегла масти. Било је и мало воде, али за техничке сврхе – за хлађење мотора. У њој је било мало рђе, али није била слана. То је било све.  

Убрзо су схватили да су мале шансе да ће их неко ускоро пронаћи. Зиганшин је пронашао новине у којима је стајало да су воде у којима су се налазили затворене за пловидбу, јер је ту требало да се одржи тестирање неких ракета. Тако су њих четворица почела да смањују порције хране. Најпре су јели једном дневно, свако би добио шољу супе. Правили су је од неколико кромпира и кашике масти. Три пута дневно су пили по мало воде.

Без свађе

Међутим, до 23. фебруара храна је потрошена. Покушали су да ухвате нешто рибе, али нису успели, јер их је носила струја, а ту није било рибе. Само су видели ајкуле дуге метар и по како промичу око њих. Зато су њих четворица скувала и појела своје кожне чизме и каишеве и кожне делове хармонике. На крају, били су страховито слаби и почели су да имају халуцинације.

Али најневероватније је то што су у тако страшним условима успели да одрже морал. „Није било панике ни депресије све до самог краја. Касније ми је механичар са 'Краљице Мери' која нас је довезла из САД у Европу рекао да се и он нашао у сличној ситуацији: после снажне олује његова радио-станица није радила две недеље. Од 30 чланова посаде половина је умрла. Али не од глади, већ због страха и сталне свађе око хране и воде...”, причао је Зиганшин. Ништа слично се није десило на баржи Т-36. Они су поделили шта су имали на једнаке делове и нису покушавали да добију више од других.

Асхат Зиганшин и Филип Поплавски на америчком носачу авиона „Кирсарж”.

Страх да не буду проглашени за дезертере

До 7. марта остало им је само пола лончета свеже воде, једна кожна чизма и три шибице... На сву срећу, тада их је пронашао амерички носач авиона „Кирсарж”. Совјетски војници у првом тренутку нису хтели да напусте баржу, желећи само да их Американци снабдеју потребним горивом и храном.

Међутим, затим су променили мишљење и прешли на амерички брод. Након што су јели, заспали су и спавали неколико дана. Када су се пробудили уплашили су се, јер су схватили да су изгубили баржу и да бораве на америчком броду. Страховали су да их не прогласе дезертерима када се врате кући.

Хероји у Сан Франциску

Дочекани као хероји

Али, није требало да се брину. Ускоро је један од главних совјетских листова о њима објавио чланак под насловом „Јачи од смрти”. Постали су хероји и у СССР-у и у САД. У Сан Франциску су имали свечани дочек (градоначелник им је симболично дао кључеве града). Тако су их дочекали и у Њујорку,  а затим и код куће у Совјетском Савезу.

У Москви их је примио министар одбране и са њима одржао дуг састанак на неколико места. Њихова лица су била на насловним странама свих новина и часописа. О њима су испеване песме. Једну је компоновао популарни бард Владимир Висоцки.

Појавила се популарна песма „Зиганшин-буги” у којој су били и следећи стихови: „Зиганшин је појео своју другу чизму.” Снимљен  је и филм о њиховој голготи.  

Постали су прави хероји нације и све то је трајало док Гагарин није полетео у космос у априлу наредне године. Слава првог човека у свемиру надмашила је страдање четири војника.

Прочитајте такође: Зашто су совјетски рибари спасили посаду америчког шпијунског авиона?

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“