Како су неустрашиви руски истраживачи претекли Британце у откривању Антарктика

Kerstin Langenberger/Global Look Press
Док су Америго Веспучи и Џејмс Кук само претпостављали да Антарктички континент постоји, руски морнари Фадеј Белинсхаузен и Михаил Лазарев су тај континент открили.

„Уверен сам да је тамо земља, ми смо чак видели један њен део“, написао је британски капетан Џејмс Кук после пловидбе у Јужном океану на путу око света. Он је схватао да је због тешких услова тешко стићи до Антарктичког континента. Руси су то исто знали, али су се ипак усудили.

Ривали на мору

Бродови „Восток“ и „Мирни“.

Руска и британска империја су тада већ увелико биле ривали на мору. Када је чувени британски морнарички официр и истраживач Џејмс Кук саопштио да је вероватно пронашао најјужнију земљу, било је само питање времена када ће то откриће бити потврђено. Британски ловци на фоке често су пловили Јужним океаном.

Русима је било јасно да ће Енглези највероватније ускоро открити нову земљу. Међутим, предност је ипак била на страни Руса зато што су они још од средњег века навикли да плове у водама где има много леда и знали су како да прилагоде бродове пловидби у тако екстремним условима.

Ривалство између руске и британске флоте било је посебно интензивно почетком 19. века, за време Наполеонових ратова. Било је питање ко ће први открити најјужнији континент. После првог руског пута око света (1803-1806) на челу са Иваном Крузенштерном Руси су били уверени да они могу то учинити.

Припрема

Фадеј Белингсхаузен.

16. јула 1819. године два руска војна брода – „Мирни“ и „Восток“ – испловили су из Кронштата и стигли у Рио де Женеиро средином новембра. 41-годишњи капетан Фадеј Белингсхаузен, који је учествовао у првом путу око света са Крузенштерном, именован је за руководиоца нове експедиције. Била је то прва руска експедиција у најудаљенији део Јужног океана.

Морнари су били добро припремљени и снабдевени киселим купусом и лимуном, где има доста витамина Ц који помаже да се избегне скорбут. У свакој успутној луци су размењивали новац и робу за свеже воће. Имали су и велике залихе рума који је могао да их загреје.

Посада је предузела све мере предострожности у циљу одржавања хигијене. Свакодневно је проветравано одело, често су чишћене бродске кабине и кревети. На броду је чак била и руска „бања“ (парно купатило). У овој мисији је током пловидбе умро само један морнар. Њега је ухватила такозвана „нервна раздражљивост“ после преласка Антарктичког поларног круга.

Михаил Лазарев (1788 - 1851).

Брод „Восток“ је имао 117 чланова посаде под командом капетана Белингсхаузена, а „Мирни“ је имао 73 морнара на челу са 31-годишњим поручником Михаилом Лазаревом. Били су то различити бродови. „Мирни“ су направили руски војно-поморски инжењери, тако да је он имао заштиту од притиска који је стварао лед. „Восток“ је направљен према британским скицама и имао је доста проблема тако да се често морао поправљати током експедиције. Недостаци тог брода су касније одиграли извесну улогу у откривању Антарктика.

Заједно са морнарима су у пловидби били лекар, сликар, професор астрономије и православни свештеник. Истраживачи су имали потребу за богослужењима током пловидбе, а надали су се и да ће на новој земљи пронаћи домороце које би обратили у хришћанство. Посада је имала на располагању пушке и топове за случај да домородци буду недружељубиви. На крају се испоставило да домородаца нема, али то уопште није била олакшавајућа околност.

Откриће

Бродови су из Рија запловили директно у воде Антарктика где је посада видела нову земљу. На пример, била је то земља коју је открио Џејмс Кук и дао јој име Сендвич. Испоставило се да су то заправо Сендвичка острва. Руси су пронашли и друга острва којима су дали називе по учесницима експедиције.

Два брода су стигла на обале Антарктика 28. јануара 1820. године. Поручник Лазарев је саопштио да се „моћни ледени покривач велике висине простирао толико далеко колико се могло видети“. Био је то Антарктички ледени штит који је покривао новооткривени континент. На Антарктику је било толико хладно да су руски бродови морали отпловити у Порт Џексон (Сиднеј, Аустралија) да се одморе и опораве.

Научноистраживачка станица „Восток“ на Антарктику.

„Наши бродови су стално пловили кроз воде пуне леда. Људи су тешко подносили снажне ветрове који дивљају на тим морима, а још теже мркли мрак и влажне вејавице које су тамо честе. Мраз нас је пратио током целе пловидбе. Наши стални противници била су ледена брда висока стотинак метара, а поједина су имала преко 20 км у пречнику. Морали смо предузимати изузетне мере предострожности и бити врло опрезни. Најмања грешка нам је могла све покварити“. Тако је ову пловидбу описао капетан Белингсхаузен у извештају који је из Порт Џексона послао Министарству ратне морнарице у Санкт Петербургу.

Научноистраживачка станица „Восток“, садашњи изглед.

Непуних годину дана касније, у децембру 1820. године руски бродови су поново пресекли Антарктички поларни круг враћајући се на Антарктик да опишу што већу територију. Међутим, месец дана касније је стање брода „Восток“ било толико лоше да је било превише опасно наставити пловидбу. У јануару 1821. године бродови су кренули назад да би 5. августа 1821. године стигли у Кронштат где их је дочекао император Александар I, што је била велика част за посаду. Чланови посаде су награђени медаљама, звањима и функцијама. Цела пловидба је трајала 751 дан.

Следећи пут су се Руси искрцали на обалу Антарктика 136 година касније. Било је то 1956. године, када је совјетска антарктичка експедиција основала и саградила прву руску научноистраживачку станицу на Антарктику. Станица је добила име „Мирни“ по познатом руском броду који је учествовао у откривању шестог континента.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“