Од Помора до нуклеарних ледоломаца

Руски поседи на Арктику сувише су „мастан“ залогај да би неко одустао од њихове индустријализације. Извор: Photoshot / Vostock-Photo.

Руски поседи на Арктику сувише су „мастан“ залогај да би неко одустао од њихове индустријализације. Извор: Photoshot / Vostock-Photo.

Руси су први народ који је, још у 16. веку, почео систематски да осваја крајњи север наше планете. Русија је и данас, са својим технологијама и најмоћнијом флотом ледоломаца на свету, и даље лидер на Арктику. А многи стручњаци упоређују индустријализацију арктичког шелфа са освајањем космоса или са увођењем нанотехнологија и електронике.

У бујици новости о Украјини и односима између Русије, САД и Европе, као што се могло очекивати, остала је непримећена вест да Арктички научно-пројектантски центар за индустријализацију шелфова креће у истраживачку експедицију. Оснивачи поменутог центра су нафтни гиганти Русије и САД, компаније „Росњефт“ и ExxonMobil. Сама чињеница да се организује експедиција не сведочи само о наставку пословних контаката између ових концерна, него и о тежњи да се развија сарадња у стратешки важном арктичком правцу.

Ради се о томе да је на Арктику по проценама Геолошке службе САД концентрисано око 13% неистражених светских резерви нафте и 30% неистражених светских резерви природног гаса. Русији припада више од половине арктичких резерви, а када је реч конкретно о гасу, 95% његових резерви на Арктику налази се у руском сегменту. Није ни чудо што се руководство највеће америчке нафтне компаније не обазире на конфликт између Москве и Вашингтона око Украјине и не налази за сходно да у свом домену „кажњава“ Русију.

Руски поседи на Арктику сувише су „мастан“ залогај да би неко одустао од њихове индустријализације. Није случајно сарадња „Росњефта“ са британском компанијом BP (Beyond Petroleum, некадашњи British Petroleum) почела управо од разматрања заједничких пројеката на шелфовима. Штавише, обе компаније су 2010. биле спремне да реализују међусобну размену акција. Поред тога, „Росњефт“ и BP су намеравали да у Руској Федерацији оснују Центар арктичких технологија, који је требало да се заједно са водећим руским и страним истраживачким институтима, конструкторским бироима и унверзитетима бави развојем и увођењем савремених технологија и инжењерских решења за безбедну индустријализацију арктичких налазишта фосилног горива.

На крају је „Росњефт“ такав центар основао заједно са компанијом ExxonMobil, а не са BP, али то је у великој мери заслуга руских милијардера који поседују акције у компанији ТНК-BP. Они су тада (а то је било пре 4 године) фактички осујетили свог британског партнера да склопи уносан посао, због чега су „Росњефт“ и BP одустали од алијансе, тако да је ExxonMobil заузео место арктичког партнера руске компаније.

Многи стручњаци упоређују индустријализацију арктичког шелфа са освајањем космоса или са увођењем нанотехнологија и електронике. Индустријализација арктичких налазишта подразумева употребу врло сложене технике, од бродова и нафтних платформи до апаратура и прибора за геофизичка истраживања, навигацију и друге намене. Амерички и европски нафтни концерни имају одговарајуће искуство и технологије, те се због тога и Русији свакако исплати сарадња са њима, јер јој помаже да брже и безбедније „капитализује“ своја арктичка богатства.

Руси - пионири освајања Севера

Додуше, мора се признати да тај задатак није толико компликован као, рецимо, освајање Арктика као таквог, у чему су Руси имали можда чак и више успеха од других северних народа.

Још средином 16. века су руски Помори, користећи притоке сибирских река, организовали пловидбе на Северни ледени океан и дуж његових обала, а 1648. је група морепловаца на челу са трговцем Федотом Поповом и козачким атаманом Семјоном Дежњовом опловила на својим бродовима Чукотско полуострво и ушла у Тихи океан. Током Велике северне експедиције 1733-42. на карту су унете обале Северног леденог океана од Архангелска до ушћа Колиме, као и обала острва Хоншу и Курилска острва. На иницијативу адмирала Макарова 1899. је направљен „Јермак“, први моћни ледоломац у свету. Било је планирано да он регуларно саобраћа до Оба и Јенисеја преко Карског мора, и да се помоћу њега истражује океан све до најудаљенијих географских ширина. На Земљи Франца Јосифа и на Самотном острву су 1914. и 1915. подигнуте руске заставе.

Совјетска Русија и касније Совјетски Савез наставили су и даље развили активности Руске Империје на Арктику. Владимир Лењин је 10. марта 1921. потписао декрет о оснивању Пловног поморског научноистраживачког института. Подручје његовог деловања био је Северни ледени океан са његовим морима и ушћима река, острвима и обалама РСФСР. Почев од 1923. за само десет година у приобалном делу и на острвима Северног леденог океана изграђено је 19 поларних радиометеоролошких станица, а 1930-их и 1940-их је први пут цео Северни морски пут преваљен у једној пловидби.

Узгред, када је реч о руским ресурсима на Арктику, Северни морски пут је можда и значајнији од налазишта нафте на шелфу. Коришћење овог саобраћајног коридора, поред Северозападног пролаза (који се налази у арктичкој зони Канаде), омогућава да се знатно убрза и поједностави размена робе између Европе и Азије. На пример, сада је линија Ротердам-Токио преко Суецког канала дуга 21,1 хиљаду километара. Кроз Северозападни пролаз је та линија краћа и износи 15,9 хиљада километара, док Северним морским путем износи 14,1 хиљаду километара. Према оценама експерата, пловидба Северним морским путем ће омогућити да се време испоруке товара смањи за 40% у односу на традиционалне правце. Тако се штеди гориво, а путовање је краће, чиме се смањују и трошкови плаћања персонала и бродарине. Поред тога, избегавају се редови и ограничења везана за величину бродова, са чиме се суочавају компаније које шаљу и прихватају бродове преко Суецког канала.

Важност Северног морског пута

Улога Северног морског пута је све већа због све активнијег коришћења течног природног гаса (СПГ, енг. LNG), захваљујући коме произвођачи могу да продају „плаво гориво“ из било ког налазишта и независно од гасовода. Потрошачи тако смањују ризик везан за политичку нестабилност у транзитним земљама. У вези са тим је значајан пројекат „Јамал СПГ (LNG)“ који реализује руски „Новатек“ заједно са франуцком компанијом Total и кинеском CNPC. Наравно, јамалски гас ће се испоручивати купцима Северним морским путем, али у перспективи не треба искључити могућност да се капацитети пројекта „Јамал СПГ“ искористе за претварање гаса са арктичког шелфа у течно стање.

Када је реч о предностима Северног морског пута многи експерти скрећу пажњу на глобално загревање и топљење леда које може учинити да арктички правац већ почетком 2020-их постане слободан за пловидбу током целе године (тако да њиме могу пловити и велики танкери који не могу да прођу кроз канале).

Површина леденог покривача на Арктику сваких десет година је заиста мања за 5%, а арктички лед је двоструко тањи него што је био пре пола века. Међутим, чак и ако се не узмају у обзир негативне еколошке последице таквих промена, тј. ако се руководимо искључиво логиком финансијске исплативости, не може се рећи да су ти процеси апсолутно позитивни. Блажа клима подразумева мању потрошњу енергије, а самим тим и мању рентабилност експлоатације нафте и гаса.

Дефинисање граница

Због тога је Русији крајње важно не само да ефикасно искористи арктичке ресурсе, него и да буде пажљива према одржавању постојећег еколошког и климатског баланса у региону. Из истог разлога је крајње неопходно да се арктичке границе дефинишу тако да их призна међународна заједница и да то не изазива никакве несугласице. Сада су те границе дефинисане на основу конвенције УН о поморском праву из 1982. У складу са тим документом територијална јурисдикција државе простире се само на шелф који се надовезује на копно, док се дно мора и океана, као и њихова богатства ван било чије јурисдикције, третирају као заједничко наслеђе човечанства. Другим речима, све државе света имају подједнака права на индустријализацију природних ресурса тих подручја, и свака држава има право да поднесе УН или другим одговарајућим међународним организацијама захтев за индустријализацију ресурса морског шелфа.

Ако се прихвати таква логика уместо поделе Арктика на секторе, како је било пре доношења поменуте резолуције УН, Русија губи суверено право на отприлике 1,7 милиона квадратних километара поларне територије. Тако испада да свако може истраживати и експлоатисати рудно богатство на том подручју, уз све пратеће последице, између осталог и еколошке.

Јасно је, међутим, да се власник разликује од привременог корисника управо по томе што се пажљиво односи према својој имовини, знајући да ће је користити још дуги низ година и да нико други неће покушати да му одузме то право.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“