1. Свјатослав I
Мото: „Идем на вас!“
Из слободних извора
„Он у своје походе није носио провијант у колима, ни чајнике... Није носио чак ни шаторе него је спавао на простртом коњском покривачу, а уместо јастука користио седло. Исто тако и цела његова дружина“. Тако је у првој источнословенској хроници приказан Свјатослав, храбри ратник који је владао Старом Русијом у 10. веку.
Свјатослав је током целе своје владавине ратовао са суседима Русије. Он је био последњи пагански владар Староруске државе. Није хтео да прими хришћанство страхујући да ће то пољуљати лојалност његових ратника.
Победио је Хазарију, моћну државу у овом региону. Контролисао је доњи ток Волге која је тада била важна трговачка артерија. Покорио је поједина источнословенска племена и победио Алане и Волшке Булгаре. Победио је и Бугаре на западу, и наводно је хтео да пренесе престоницу из Кијева на Дунав.
Међутим, његове победе над Бугарима је анулирала суседна Византијска империја – Константинопољ је послао своје трупе да се боре против ратоборног словенског принца. Приморали су га да се повуче, а када се враћао кући у Кијев упао је у заседу номадског племна. Постоје претпоставке да номади нису то учинили самостално, тј. да су имали одобрење Византије. Свјатослав је погинуо у борби, а поглавар тог племена, како пишу древне хронике, направио је од његове лобање пехар.
2. Иван IV Грозни
Мото: Нашом војском управља Господ Бог, а не човек
Државни историјски музеј, Москва.
Иван IV је био жесток владар и одлучно је спроводио у дело своје планове. То се добро видело још у његовом првом походу против Казањског каната 1547. Казањски и Астрахањски канат су били остаци некада моћне монголске државе (Златне хорде) која је преко два века владала огромним територијама Русије. Било је неопходно обуставити нападе поменутих каната на руске територије, а поред тога, ова војна кампања је имала и симболичан значај – циљ је био да се потпуно укине некадашња зависност и демонстрира нови статус Москве. „Победа у овим ратовима... захтевала је огромне напоре и жртве. Довољно је напоменути да су за заузимање Казања предузета три велика похода у којима је учествовала већина руских оружаних снага“, пише руски историчар Виталиј Пенски.
Када су проширене и рашчишћене источне границе и тако отворен пут за даље ширење територија Русије према Сибиру, Иван IV се устремио на југ и на запад. Кримски Татари су редовно нападали и пљачкали руске земље, а понекад су чак стизали и до Москве. Кримски кан је 1571. године спалио град. То је био врхунац кримске власти – већ наредне године је Иван Грозни са малобројнијом војском разбио армију кримског кана која је бројала 120.000 војника. Само 10.000 кримских војника се вратило кући. Тако је проблем упада у Русију са Крима био решен.
Другачија је била ситуација са Ивановим непријатељима на западу. Руски цар је желео да добије излаз на трговачке путеве Балтичког мора и зато је објавио рат Ливонском реду на територији која сада припада балтичким државама. По речима Пенског, „у првих 20 година рата (а рат је трајао четврт века) Иван IV је напредовао и заузео значајан део Ливоније, изузев великих градова Ревељ (Талин) и Рига. Међутим, касније је изгубио све јер Москва није имала довољно снаге да истовремено успешно ратује на два фронта“ (на југу и на западу). Па ипак, како наглашавају поједини историчари, Ливонски рат је за Ивана Грозног био споредан. Њему је важнија била борба против Татара из Казања, Астрахања и Крима, а из те борбе је изашао као победник.
3. Катарина Велика
Мото: Док сам жива бранићу своју отаџбину пером и мачем
Википедија
Етнички гледано Катарина је била Немица, али је ипак за руску државу учинила више него већина владара који су по националности били Руси. Током њене 40-годишње владавине у другој половини 18. века вођени су многобројни ратови и сви су завршени победом. За време Катарине Русија је ратовала скоро против свих суседа, а против појединих и неколико пута.
Два пута је Катарина ратовала против Турске, а трофеји у тим ратовима су Крим и север Црноморског региона који је сада значајан део украјинске територије. Било је неколико ратова и са Пољском у којима је Русија преузела контролу над западним регионима данашње Белорусије и Украјине, а такође победила Шведску и Персију. У појединим моментима је Русија у Катаринино доба водила истовремено два рата на различитим границама.
Катарина је успела да угуши и велики устанак у Царској Русији, такозвани Пугачовљев бунт. Како је написао чувени руски историчар 19. века Сергеј Соловјов, у развоју руске државе Катарина је „сигурним кораком следила свога претечу Петра Великог од кога је наследила и епитет Велика“. Савремени историчар Николај Павленко наводи то поређење и додаје да је „Петар Први обезбедио излаз на Балтичко море и створио Балтичку флоту, а Катарина је освојила обале Црног мора, укључујући и Крим, и створила моћну Црноморску флоту. Петар је средњевековну Русију, периферију Источне Европе, претворио у моћну Руску империју, а Катарина је тој империји дала европски сјај, проширила њене границе и учврстила њену моћ“.