„Они су гледали младог црнца као некакво чудо. Окупљали су се око њега, засипали га поздравима и питањима, али таква знатижеља је вређала његову сујету... Он се осећао као некаква ретка животиња“, писао је Александар Сергејевич Пушкин, познати руски песник 19. века, у историјском роману „Арапин Петра Великог“, где се описује живот Африканца Ибрахима на руском царском двору.
Ибрахим је био роб из Африке који је доведен у Русију где је добио слободу и просперирао – постао је дворанин и пружио допринос развоју династије. Пушкин је имао посебног разлога да пише о њему јер је био његов праунук.
Помоћ у дипломатији
Од тада је прошло неколико векова тако да је тешко одредити одакле је тачно доведен Ибрахим (1696-1781). У старијим верзијама његове биографије се претпоставља да је рођен у Етиопији, а у новијем истраживању бенински слависта Дједоне Гнаманку инсистира да је Ибрахим пореклом из Камеруна.
Baron Gustav von Mardefeld
Једно је готово извесно – Турци су га ухватили и продали као роба, и тако се он на крају обрео на руском двору. Петар I је био наклоњен Ибрахиму, дао му је слободу, крстио га и дао му име Абрам Петрович Ханибал (по чувеном северноафричком војсковођи древне Картагене, чије је презиме сам Ибрахим изабрао).
Ибрахим је завршио војни и инжењеријски курс, школовао се у Француској и радио као императоров секретар. Гнаманку наглашава да је Ханибал помагао у развоју руско-француских односа за време императорових посета Паризу.
„Африканац, или боље да кажем Афрорус, присуствовао је и дао допринос успостављању дипломатских, научних и културних веза између двеју великих европских земаља – Русије и Француске“, рекао је Гнаманку у интервјуу за агенцију ТАСС.
Ханибал је имао и тежак период у животу, када је после смрти Петра Великог 1721. године и смене на руском престолу протеран у Сибир. А када је на престо дошла Петрова ћерка Јелизавета Ханибал је враћен на своје имање где је дочекао дубоку старост. Имао је једанаесторо деце, а међу њима је био и Пушкинов деда Осип Ханибал. Велики руски песник је увек радо говорио о својим афричким коренима.
Црни дворанин
Legion Media
Ханибалов случај је доста необичан али није једини. У 18. и 19. веку су многи „Арапи“ доведени на руски двор. То нису данашњи Арапи. Према речнику В. И. Даља из 1863. руска реч „арап“ значи „човек црне коже из јужних земаља, углавном из Африке“. Друго значење је „носач, вратар“, и то су „Арапи“ били на руском двору.
Софија Буксгевден, дворска дама царице Александре (жене цара Николаја II), писала је: „Црне слуге одевене у источне костиме придавале су посебан егзотични колорит атмосфери на двору“. Њихово присуство је било симбол величине и моћи империје која својим утицајем обухвата цео свет.
Можда вам све ово звучи као расизам, али имајте у виду да је таква пракса постојала на дворовима већине европских монарха тога доба, и да су ти људи били веома добро плаћени.
Ludushka/Википедија
„’Арапи’ су спадали међу малобројне људе на царском двору који су примали плату и то веома велику“, пише историчар Игор Зимин у својој књизи „Двор руских императора“. Остале слуге су већином радиле за смештај и храну.
У Русији је спас!
У 19. веку су многи Африканци у САД схватили да је одлазак у Русију шанса за бољи живот и бекство од бруталног америчког ропства.
„Први амерички ’Арапин’ на руском двору је био бивши слуга америчког посланика у Санкт Петербургу који је 1810. године добио нови посао. По свему судећи, вест о његовом одличном радном месту брзо се проширила у америчким лукама, тако да су се многи тамнопути авантуристи отиснули у Русију, углавном као морнари на малобројним бродовима који су пловили у Санкт Петербург“, пише Зимин.
Таква потрага за послом била је интензивна и у време владавине цара Николаја I (1825-1855) када је број „дворских Арапа“ био ограничен – могло их је бити највише осам. А претходне императорке су волеле егзотику и зато је на њиховом двору било на десетине црних слугу. Према Зиминовим речима, било је пожељно да потенцијални радник буде што црњи и што виши. Поред тога, свако ко је желео да служи на двору морао се крстити, тј. примити хришћанство (није било обавезно православље).
Public domain
Нису само Американци постали „Арапи“ у Русији. Нина Тарасова из музеја Ермитаж испричала је случај црнца Георгија Марије из португалске колоније Зеленортска Острва. Он је много година служио на царском двору и дуго остао у Русији после одрицања цара Николаја II од престола.
„Оба његова сина су ратовала у Великом отаџбинском рату. Један од њих је погинуо, а други је доживео Дан Победе“, каже Тарасова.
Као што се може видети, поједини „Арапи“ имају дубоке корене у Русији. Па ипак, у целини гледано, њихово време је прошло када је 1917. године срушена империја. У совјетском периоду се појавио нови „тип“ Африканаца и Афроамериканаца који су своју шансу пронашли у својству студената, инжењера и социјалистичких лидера. Али, то је нека сасвим друга прича.