Амерички камион у служби Црвене армије

Nick Lobeck/Википедија
У Другом светском рату је америчка компанија Studebaker направила камион предвиђен пре свега за извоз у СССР у оквиру програма пружања војне помоћи Совјетима. Тако су се многи амерички камиони нашли на Источном фронту као носачи руских „Каћуша“.

У марту 1941. године САД су почеле да испоручују војну помоћ савезницима, а међу њима и Совјетском Савезу, у оквиру Закона о зајму и најму. Вероватно је најпрепознатљивији симбол америчке помоћи био камион Studebaker US6.

Камион је правила фирма Studebaker Brothers Manufacturing Company из Саут Бенда у Индијани, иначе најстарији амерички произвођач превозних средстава. Крајем 18. века породица Стјудебејкер је правила возове којима је „освајан“ Дивљи Запад.

Ово предузеће је уз извесну помоћ банке Lehman Brothers преживело Велику депресију током 1930-их и такмичило се са другим фирмама у сфери производње војних камиона за америчку армију. У тој конкуренцији је ипак победила компанија General Motors, а „Стјудебејкер“ је склопио уговор са америчким савезницима.

Од Индијане до Источног фронта

Највеће партије камона „Стјудебејкер“ су од јесени 1941. испоручиване Совјетском Савезу, где су тестиране у различитим условима.

Ови камиони су имали огроман значај за Црвену армију, где су коришћени за разне задатке – од превоза војске до транспорта противтенковских оруђа и хаубица. У СССР је послато преко 100.000 камиона.

На Атлантику је вребала опасност од немачке флоте, а у Тихом океану од Јапанаца, па су зато превозна средства (заједно са другом опремом) из САД испоручивана Совјетском Савезу преко такозваног Персијског коридора, тј. кроз данашњи Иран и Азербејџан. То је у ратним условима био практично једини начин да Запад помогне СССР-у.

„Стјудебејкери“ су довозили на фронт чувене „Каћуше“. Захваљујући одличним техничким карактеристикама и издржљивости ови камиони су од 1943. коришћени и као носачи минобацача БM-13Н „Каћуша“. До краја рата их је произведено преко 1.800.

„Каћуше“ на „Стјудебејкерима“ за време Стаљинградске битке.

Улога камиона које су војници Црвене армије скраћено звали „Студери“ била је толико важна, да је Стаљин лично послао писмо америчкој компанији у коме је изразио захвалност за висок квалитет испоручене технике.

А да ли су ови камиони имали неку ману? Једино што им се могло приговорити, бар у поређењу са тадашњим совјетским камионима, била је потреба за коришћењем квалитетног уља и високооктанског бензина. Поред тога, због сталног преоптерећења често су им пуцали гибњеви, али те ситнице нису сметале „Студеру“ да заједно са Црвеном армијом стигне до Берлина.

Послератни период и даља примена

По завршетку Другог светског рата модел US-6 је имао великог утицаја на развој совјетских камиона ЗИС/ЗИЛ-151. Убрзо после рата они су дошли на смену „Стјудебејкерима“, на чијој основи су касније конструисани оклопни транспортер БТР-152 и амфибијско возило БАВ-485.

Studebaker US6 је послужио као основа за развој совјетских камиона ЗИС-151.

После рата, у складу са Законом о зајму и најму, један део камиона је враћен у САД, а остали су још неко време коришћени за потребе совјетске армије и пољопривреде. Поједини примерци су били у возном стању и средином 1960-их, а неки од њих чак и до краја 1980-их!

Основне техничке карактеристике

Мотор– Hercules JXD (64 kW)

Максимална брзина – 72 км/ч

Потрошња – 0,38 (без терета) / 0,45 (са теретом) л/км

Маса превозног средства без терета – 4,5 т

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“