Фотогалерија: Како је Руска православна црква преживела 70 година атеизма у Совјетском Савезу

/Музеј „Мултимедија Арт“ (МАММ)/Московски дом фотографије/russiainphoto.ru
У СССР-у је убијено или ухапшено неколико хиљада свештеника, али је Руска православна црква ипак успела да постигне компромисе са окрутним совјетским лидерима и преживи тешке године комунизма.

Руска Империја је ушла у 20. век као највећа православна земља на свету. Према попису из 1897. године, од укупно 125 милиона становника, 90 милиона су били православни хришћани. Тада је у Русији било око 50.000 цркава.

Храм Рођења Христовог. Фотографија из 1900–1915 .

Са друге стране, руска црква је стално имала проблеме. Од 1721. године није имала свог патријарха и потчињавала се Светом синоду који је фактички представљао државни орган.

Део интелигенције је критиковао цркву за зависност од државе и тобожњу летаргију. Нека духовна лица су делила то мишљење. „У нама није било духовног огња. Како смо могли да загрејемо душе других, кад ни наше душе нису биле загрејане?”, забележио је митрополит Венијамин у својим мемоарима.

Свети Тихон (Белавин), патријарх Московски и целе Русије. Снимак из 1920-их.

После Фебруарске револуције 1917. године, када је монархија срушена, чинило се да ће православље доживети реформу. После скоро 200 година помесни сабор православне цркве је обновио патријархат и изабрао патријарха московског и целе Русије. Требало је да патријарх Тихон стане на чело свих православних Руса, али су времена била тешка, поготово за Цркву. У новембру исте године револуција је отворила пут антирелигијској комунистичкој политици у Русији.

„Клањање било каквом богу је идеолошка некрофилија”, писао је Максиму Горком лидер бољшевика Владимир Лењин. У октобру 1917. године на власт су дошли бољшевици, радикални атеисти и марксисти. Главни део њиховог политичког програма било је уништавање сваке религије, укључујући и православље.

Бољшевици, међутим, никада нису потпуно забранили цркву, него су је „само” угњетавали. За почетак су одузели свештеницима право гласања и затворили неколико манастира и храмова.

Патријарх Тихон се 1918. године супротставио власти осудивши „безбожнике”. Није се директно обратио власти, него је осудио оне „моћнике који су обећали да ће успоставити правду и истину, а демонстрирају само насиље ка свему, а поготово према светој Православној цркви”.

Лењин је 1922. године наредио да се конфискује црквена имовина у целој Русији у циљу помоћи гладнима. Насилно одузимање имовине изазвало је конфликте. Како наводи историчар Алексеј Беглов, стрељано је око 200 свештеника и других људи који су штитили цркве. Бољшевици су ухапсили патријарха Тихона. Он је са њима био у конфликту све до своје смрти 1925. године.

Током 1920-их и 1930-их држава је и даље водила „крсташке ратове“ против цркве. Однос према религији био је суров. Према совјетском закону, грађанима је било дозвољено да верују, али не и да промовишу своја убеђења, док је у исто време антирелигијска пропаганда била легална и широко распрострањена.

Савез милитантних безбожника, основан 1925. године, користио је сва доступна средства, укључујући предавања, новине и филмове, како би становнике Совјетског Савеза информисао о томе да је религија штетно наслеђе прошлости. До 1941. године Савез је бројао око 3,5 милиона чланова. То је било и више од пропаганде – током 1930-их је репресирано најмање 100.000 људи, осуђених за случајеве који имају везе са црквом, пише Андреј Беглов.

1943.г.

Велики отаџбински рат је променио став Јосифа Стаљина према Православној цркви. После Стаљиновог сусрета са митрополитима 1943. године дозвољено им је да изаберу новог патријарха уз подршку и финансирање из државног буџета, а верницима је дозвољено да обележавају Вскрс, Божић и друге празнике. Тако је Стаљин поново легализовао православље.

Сергиј (Старогородски)

Али то није било совјетско просветљење, него само успостављање баланса између предности и недостатака „црквене политике“.

Председник САД Френклин Рузвелт је 1941-1942. године поручио Стаљину да становницима СССР-а мора омогућити више верских слобода. Ако то не учини, Америка ће ускратити своју економску и војну помоћ у ратно време.

У међувремену су Немци отварали цркве на окупираним територијама, како би придобили поверење православних верника. Стаљин је схватио да ће поновно рушење цркава упропастити ауторитет совјетске власти, па му се чинило као добро решење да извојује победу у рату науштрб пропаганде атеизма. Осим тога, нови патријарх Сергеј био је одан властима. „Доказаћемо да најпобожнији православни верник може бити лојалан грађанин СССР-а”, – писао је он.

Однос према цркви променио се након Стаљинове смрти 1953. године. Нови совјетски лидер Никита Хрушчов спроводио је од 1958. до 1965. године нову антирелигијску политику. Међутим, времена нису била тако окрутна као пре рата. Историчар Владислав Ципин је писао да је у новом таласу репресија било веома мало хапшења, а да крвопролића није било уопште. Углавном се радило о економским питањима. На пример, држава је подигла порез на име пружања подршке цркви. Православље је и то преживело.

Генерални секретар ЦК КПСС Михаил Горбачов и Патријарх Московски и целе Русије Пимен за време сусрета поводом 1000-годишњице од примања хришћанства у Русији.

Наредних 20 година црква је живела у сенци, скоро без помоћи, али и без прогона. Совјетски верници су могли да посећују храмове, али то није било „пожељно“. Ситуација се променила када је на чело ЦК КПСС дошао Михаил Горбачов (на власти од 1985. до 1991.).

Иако је био атеиста, Горбачов је за време перестројке дозволио верницима да врше верске обреде, а 1988. године је одобрио свенародно обележавање хиљадугодишњице хришћанства у Русији. Влада је 1991. године донела закон о верским слободама којим су поништена сва совјетска ограничења. Ближило се ново столеће, а са њим и ново доба у историји руског православља.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“