Царски хулигани: Разузданост, опијање и лудило породице Романов

Дешавало се да Петар Велики тера људе да пију толико алкохола да су понекад од тога умирали, а био је познат и по томе што је своје подређене бацао наоколо као крпене лутке. Један велики кнез од Романових једном приликом је из чиста мира пуцао у надређеног генерала војске, док је други Романов угледног инжењера довео до самоубиства.

1. Петар Велики и његови пијани подухвати

Пиће је било највећи порок Петра Великог. Лумповао је у младости када је посећивао немачки кварт у Москви и опијао се са Немцима и Британцима који су служили руском престолу. Кнез Куракин, његов савременик, се присећа да је пијанчење некада трајало данима. Много људи је од опијања притом умрло (укључујући Петровог пријатеља Франца Лефорта). У то доба ниједно венчање у немачком кварту није могло да прође без царевог присуства.

90-их година 17. века млади Петар је основао „Свешаљиви, свепијани и најлуђи сабор” у којем су чланови били његови пијани пајташи, највиши руски званичници и аристократе, и који је био активан до краја Петровог живота. Сви чланови овог клуба имали су скаредне надимке и за време својих подухвата пародирали су хијерархију католичке и православне цркве. Уместо Светог писма, клуб је имао кутију у којој су били пехари за вотку који су изгледали као Библија.

Можемо рећи да је Петар било приличан хулиган. За време посете Енглеској, дан је почињао са пола литре брендија и пола литре шерија.

1698. године Петар је приметио да кнез Мењшиков стиже на бал са својом сабљом око паса. Цар га је укорио шамаром због којег је Мењшикову крв потекла из носа. Исте године, 26-годишњи цар се на забави наљутио на Франца Лефорта, зграбио га, „ударио њиме о под и газио га ногама...” Када је бољар Головин одбио да једе салату са сирћетом (руски бољари су сматрали да су европске салате „храна за коње”), Петар је наредио пуковнику да Головина држи окренутог наопачке и хранио га је салатом и сирћетом терајући га да „кија док му нос није прокрварио”.

Сви дворани који би закаснили на Петрове „скупове” (званичне балове) морали су да попију пун „пехар великог орла” (1,5 литра) вотке. Након што је неколико људи од тога умрло, нико се није усуђивао да касни на балове. Опијање са Петром Великим многе је коштало живота. Петрова нећака Ана Ивановна (касније руска царица Ана) удала се за Фредерика Вилијама, војводу од Курландије. Он је дошао у Санкт Петербург на свадбу, али је умро два и по месеца касније, јер се усудио да се са Петром надмеће у пићу.

Чак су и последњи дани Петровог живота били обележени теревенкама. У јануару 1725. године француски амбасадор Жак де Кампрендон је планирао да са царем преговара о војном савезу, али је процедура изненада обустављена. Како је руски канцелар Остерман кришом рекао Кампрендону, „тренутно је немогуће разговарати са царем о актуелним питањима. Он је потпуно посвећен забави. По цео дан иде од куће до куће, посећује најугледније породице у престоници заједно са 200 музичара и забављача, певајући разноразне песме и једући и пијући на рачун својих домаћина.”

Кампрендон је убрзо напустио Русију, а његови преговори никад нису настављени. Петар Велики је преминуо тог јануара.

2. Будући цар официра доводи до самоубиства

У својим мемоарима кнез Петар Кропоткин, познати руски револуционар и филозоф, описао је ужасне догађаје из 1869. године, у којима је учествовао велики кнез Александар Александрович, будући цар Александар III. Карл Гуниус, фински официр, радио је за руску војску као инжењер за оружје. Био је познат по томе што је унапредио пушку Бердан, једну од најчешће коришћених пушака у Русији у другој половини 19. века. После једног од његових пословних путовања у САД, примио га је велики кнез Александар, у то доба генерал-ађутант цара Александра II, свог оца.

„За време аудијенције, велики кнез је... почео да говори грубо са официром [Гуниусом]. Овај мора да је одговорио са достојанством. Велики кнез се разбеснео и немилосрдно опсовао официра... Официр се одмах удаљио и послао писмо великом кнезу, захтевајући да се Александар извини и додајући да ће се убити, ако извињење не стигне за 24 часа... Александар се није извинио и официр је одржао своју реч. Видео сам га код мог блиског пријатеља те вечери када је чекао да стигне извињење. Следећег дана био је мртав. Александар II је био бесан на свог сина и наредио му је да иде за ковчегом официра све до гроба [што је било велико понижење за великог кнеза – прим. ур.], али чак ни ова страшна лекција није младог човека излечила од ароганције и наглости Романових.”

3. Велики кнез пуцао у генерала војске

Велики кнез Борис Владимирович (1877-1943), унук цара Александра II и брат од стрица цара Николаја II, био је припреман за војну кaријеру, што је било уобичајено за мушке чланове породице Романов. Добио је изванредно образовање и био је страсни англофил, што од њега ипак није начинило џентлмена. Од своје младости Борис је био познат као љубитељ пића и жена. Није се ничега устручавао... На крунисању Николаја II флертовао је са Маријом, краљицом Румуније (која је била његова рођака и већ удата). Његово удварање било је разлог за раскид неколико веридби у високим европским круговима. Када је Борис добио ванбрачно дете са једном Францускињом, родитељи су га послали на путовање по свету, где је ловио тигрове са махараџама и пио шампањац из ципелица америчких глумица. Његова најозлоглашенија авантура такође је почела као флерт.

За време Руско-јапанског рата (1904-1905) Борис је служио у штабу генерала Алексеја Куропаткина. Док је боравио у Љаојангу, Борис је спопадао једну медицинску сестру, за коју се испоставило да је била кнегињица Гагарина (жена из веома угледне аристократске породице). Она га је ошамарила и у писму се пожалила генералу Куропаткину.

Генерал је позвао Бориса Владимировича и укорио га. Увређен, Борис је подсетио генерала да је он велики кнез, а Куропаткин, руски министар рата, изгубио је живце и узвикнуо: „Тишина! Мирно!” – на шта је велики кнез извукао пиштољ и пуцао у Куропаткина, ранивши га у руку. У шоку, Куропаткин је написао писмо Николају II, питајући га шта да ради, и добио је страшан одговор: „Поступите према закону.” Закон је прописивао да било који војник који пуца у генерала треба да буде... погубљен. Нико се није усудио да то примени на великом кнезу, па су га прогласили лудим на лекарској комисији и послали у Санкт Петербург (што је он заправо и желео, јер није хтео да служи у војсци и ризикује свој живот). Али, доктори су можда били у праву.

Сазнајте још: Колико је руске крви текло венама Романових?

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“