Свака епоха која следи после било какве велике промене или револуције неизбежно је препуна разочарања и порушених илузија. Постреволуционарна Русија 20-их година, по мишљењу Дмитрија Бикова, није изузетак. Прва деценија између два рата није створила нове жанрове ни хероје, већ је само пожњела плодове Сребрног доба у руској поезији и авангарде у сликарству. После оскудице „ратног комунизма” Нова економска политика (НЕП) је обећавала попуштање економских тешкоћа, а уједно и препуштање лагодном и раскалашном животу.
„У браку и сексуалним односима наступиће револуција адекватна пролетерској”, присећала се позната немачка марксисткиња Клара Цеткин речи Владимира Лењина. Међутим, тужна је истина да се сексуална револуција догодила уместо, а не заједно са пролетерском.
У револуционарном периоду брачни односи су се „појављивали као пратећи елемент, како би се задовољиле чисто биолошке потребе”, записала је револуционарка и дипломата Александра Колонтај. Осим тога, обе стране у овом процесу су наводно биле вољне да ову потребу задовоље што брже како им она не би сметала у обављању главног задатка: у „борби за револуцију”.
НЕП такође није успео да обнови традиционалну породицу. Напротив, Биков пише да су „сексуалне потребе задовољаване без устручавања”.
Међутим, касније је совјетска елита показала своје нешто више пуританско лице. Народни комесар за образовање Анатолиј Луначарски је записао да је „... у нашем друштву једини исправни облик породице онај заснован на традиционалном пару”, а Лав Троцки је заступао став да партија треба да буде чувар моралне чистоће.
Идеја о слободној љубави ушла у моду и постала је симбол ове епохе. Сексуални нагон је изједначен са глађу, коју људи задовољавају без било какве гриже савести или моралних обзира. Љубав је одбацила свој романтичарски вео, скромност и ритуале удварања.
Алексеј Толстој, на пример, у својој причи „Отровница” (1928) као карактеристику времена описује лакоћу са којом се задовољавају основне телесне потребе. Заменик директора компаније у којој главна јунакиња ради одводи је на страну и каже јој да је „сексуална жеља чињеница и природна потреба”. Он јој предлаже да забораве на романтику и наставља страсно да је грли. Али, она га одбија.
У пракси слободна љубав се претворила у низ скандала и разочарања. Мушкарци нису били спремни на то да ће жене саме почети да бирају партнере, а жене су, са друге стране, биле увређене недостатком удварања.
Осип, Љиља Брик и Владимир Мајаковски (десно)
Породични архив Ларе Симонове/МАММ/МДФ/russiainphoto.ruПа ипак, експерименти са традиционалном формом породице су настављени. На пример, теоретичар симболизма Дмитриј Мерешковски и песникиња Зинаида Гипијус ушли су у отворену „љубав утроје” са књижевним критичарем и уредником Дмитријем Философовом. А песник Владимир Мајаковски је сличан однос успоставио са својом музом Љиљом Брик и њеним мужем Осипом.
Рано задовољавање потреба води досади, усамљености и предузимању ризика који су опасни по живот, тврди Дмитриј Биков. Када људи све испробају у раним годинама, смрт почињу да доживљавају као једини снажан доживљај који им је преостао.
Прича „Случај о лешу” Глеба Алексејева написана је у облику дневника који води девојка по имену Шура Голубова, која на крају изврши самоубиство због неузвраћене љубави. Али прича није ни о љубави ни о смрти, него о досади и културној празнини. Шура се не убија зато што је заљубљена, већ јер нема шта друго да уради.
„У том смислу испоставило се да је живот у постреволуционарној Русији значајно лошији од оног предреволуционарног на чије место је дошао”, пише Биков. Студенти на преласку из 19. у 20. век имали су велике наде и револуционарне тежње, док су „црвени” студенти 20-их или фабрички радници могли само да се убију: „Они су већ пробали све друго, а, осим тога, било је још довољно оружја у оптицају.”
У својој причи „Поплава” (1929) Јевгениј Замјатин говори о потпуном брисању индивидуалности. Осим еротског безумља и епидемије самоубистава, још једна карактеристика касног периода НЕП-а били су насилни злочини. Јунакиња приче Софија, која има близу 40 година, убија комшиницу Ганку само зато што је она лепа, млада и успешна. Њен живот је завршен, па и живот њене комшинице мора да буде окончан.
Биков верује да две Замјатинове реченице тачно преносе атмосферу ове епохе: „Читаве ноћи ветар са обале је ударао право у прозоре, стакла су подрхтавала, а вода у Неви се подизала. И као да је подземним жилама повезана са Невом, крв бујала.”
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
