Друг Дракула: Како је луди совјетски научник претакао Русима крв

Sputnik, Public Domain, Pixabay
И у Совјетском Савезу је било занесењака који су покушавали да на једноставан начин излече све болести и створе „новог човека“ са беспрекорним имунитетом. Тиме се бавио Лењинов најближи сарадник и први заменик, а затим идеолошки противник, а једно време и Стаљинов љубимац.

Владимир Лењин је умро 1924. године, а нешто раније се у Русији појавило илегално друштво чији су се чланови тајно окупљали и позивали добровољце да једни другима претачу крв. Звучи помало језиво и логично је помислити да је у питању некаква секта, али је заправо том организацијом руководио бољшевик високог ранга, Александар Богданов (право презиме му је било Малиновски), близак Лењинов сарадник и суоснивач партије, а касније директор Института за трансфузију крви.

„Велики визионар“, како су га звали следбеници, покушавао је да разоткрије тајну бесмртности.

Књига Брема Стокера „Дракула“ имала је великог утицаја на читаоце у Руској империји, па и на самог цара Николаја II. Та тема је била популарна и касније, у социјалистичком периоду. Значај проливања крви и жртвовања био је мистично схваћен и доста актуелан у земљи која је изгубила два милиона људи у бруталном рату таквих размера какве свет никада пре тога није видео.

„Зар нису могли једноставно да га дигну из мртвих?“, писали су многи представници војних кругова поводом смрти Владимира Лењина. Несхватљива им је била и сама помисао да такав историјски горостас може умрети.

Лењина су, по свему судећи, дотукли стресови, исцрпљеност и гладовање – све је то изазвало симптоме карактеристичне за сваког бољшевика старог кова у врху тадашње совјетске елите чим би зашао у четврту деценију живота. Ти људи нису стигли чак ни да ваљано „еманципују свет од капиталистичке тираније“. Али нешто се ипак морало учинити по том питању.

Многи сматрају да су бољшевици већ на самом почетку свог деловања третирали Русију као експерименталну земљу. У многим сферама живота нису оставили камен на камену трагајући за „новим човеком“. То се, између осталог, односи и на покушај реформисања односа међу половима.

Представе о људској крви могу имати и извесну мистичну димензију. Због тога није чудо што су поједини научници тога доба су сматрали да се у човековој крви садржи његова комплетна личност, његова психа и његов имунски систем.

Омот књиге Брема Стокера „Дракула“, издате 1916. у Лондону.

Богданов је био један од таквих. Разумео се у свашта и био страствени астролог. Планета Марс му је била посебна инспирација.. Он је замишљао Марс као својеврсно утопијско социјалистичко друштво где живе браћа заједничке крви. Те идеје су му послужиле као основа за роман „Црвена звезда“ о научнику који путује Црвеном планетом и сазнаје да су комунисти тамо готово решили тајну бесмртности, захваљујући „култу крви“.

Прочитајте и ово:Десет смехотресних омота руских научнофантастичних романа 

Лењин је био разочаран Богдановљевом преокупацијом и фантазијама, што је довело до њиховог разилажења. Чувени револуционар је сматрао да Богданов усађује људима глупа сањарења уместо да се усредсреди на подизање револуције. Међутим, Богданов је у то време био сувише важна личност, јер је као други човек партије руководио бољшевицима док је Лењин био у затвору.

Разилажење са Лењином

Па ипак, њихово дружење није могло дуго трајати с обзиром на крупна неслагања. Лењин је био присталица дијалога и сарадње, укључујући и учешће у Думи (законодавном органу руске власти), док Богданов није желео у томе да учествује и био је већи левичар од Лењина.

Богданов је заједно са пријатељем Леонидом Красином основао ратоборно крило унутар Централног комитета Руске социјалдемократске радничке партије. Новац од експропријације је дељен различитим организацијама, од којих је једне контролисао Лењин а друге Богданов. Касније се Богданов љутио што више новца добијају организације које контролише Лењин.

Богданов је убрзо затим искључен из Радничке партије. Два некадашња партијска друга су имала и различито схватање марксизма. Та разлика се почела одражавати и у Лењиновим радовима, које је Богданов доживљавао као „буржујски“ поглед на свет. Када је то постало јасно, чак су и чланови Лењинове породице сматрали да би Богданова требало обуздати, али вођа бољшевика није обратио пажњу на то. Није чак забранио ни читање Богдановљевих књига у свом најближем окружењу.

Богданов је, са друге стране, сматрао да Лењинови идеали, попут оног да „апсолутни марксизам“ „сише крв Старога Света“, претварају његове присталице у вампире којима је Лењин вођа. Богданов је изгубио партију, посао и кредибилитет препуцавајући се у својим текстовима са људима које је раније доживљавао као пријатеље.

Па ипак, после свих разарања која је доно Први светски рат појавио се трачак наде у виду веровања да „наука може све“. Током 1920-их и 1930-их је то понављано као мантра.

Михаил Булгаков је у то време објавио своју сјајну научнофантастичну сатиру „Псеће срце“, у којој се псећа душа преноси у људско биће. Све су то били својеврсни „знаци времена“. Постало је очигледно да наука тражи инспирацију у фантастици. Богданов је био највиђенији представник таквих схватања.

Проблем Богдановљеве науке

Богданов није марио за оно што је данас познато о крви, тј. за крвне групе, Rh и многе друге факторе. Његова наука је била веома ризична, нешто попут експеримената са белим мишевима.

Он је вадио крв пацијентима, претакао је у стерилни контејнер и мешао са агенсима који спречавају сгрушавање, а затим враћао у организам. Све је то морало да се ради брзо да бактерије не би заразиле крв.

Стекао је доста присталица јер су његови експерименти на ивици лудости у почетку имали одређеног успеха. Кажу да је Богданов изгледао 5-10 година млађе, а његова жена, која је боловала од гихта, такође се осећала боље. Људи нису могли да верују својим очима.

Убрзо се и Стаљин лично „упецао“ на све то па је позивао Богданова да настави са експериментима, и чак му је сугерисао да поново ступи у партију из које га је Лењин избацио.

Стаљин, наравно, није био као Лењин. Он је веровао да ће му свака предност добро доћи ако (када) се озбиљно зарати. Није се штедео новац у потрази за решењем питања трансфузије крви.

По Стаљиновом налогу је 1926. године основан Институт за трансфузију крви, а Богданов је постављен за директора. Његово интересовање за идеју крвног братства, описану у роману о Марсовцима, коначно је уродило плодом.

Погледајте и ово: 10 ретких фотографија расположеног Стаљина које можда нисте видели

Нажалост, луди научник и љубитељ научне фантастике није имао довољно времена да добро проучи ефекте својих процедура подмлађивања. Он није знао ништа о еритроцитима, о крвној плазми и анализама које се данас практикују у успешној трансфузији крви.

Он је био заинтересован за то да се комплетан имунски систем пренесе путем крви. Чинило му се да је младић који болује од туберкулозе идеалан кандидат за тестирање ове теорије.

Тако су пацијент Калдомасов и „доктор“ Богданов разменили литар крви.

Богданов је своју крв поредио са крвљу Дракуле, тј. сматрао је да је имуна на све људске болести, али му то није много помогло. Дванаесто по реду претакање крви било за Богданова и последње. Само три сата након процедуре обојици је позлило, а затим се стање само погоршавало. Богданова је почела да тресе грозница, осећао је мучнину и повраћао. Све су то били симптоми озбиљног тровања.

Па ипак, одлучио је да не обелодањује овај случај. Он се тога дана осећао много горе него несрећни Калдомасов, иако је овај боловао од туберкулозе. Богданов није желео да прими никакву терапију, очајнички покушавајући да схвати шта се десило.

Након 48 часова су му отказали бубрези. Умро је од хемолитичке реакције. Судећи по интервјуу који је за Први канал руске телевизије дао његов блиски потомак, економиста Владимир Клебанер, последње Богдановљеве речи су биле „Ради оно што треба да се ради. Морамо се борити до краја“. Умро је 7. априла 1928. године у својој 55. години.

А шта је било са 21-годишњим студентом? Он је преживео. Лекари тада нису могли да објасне зашто је то последње „претакање“ крви било смртоносно за Богданова. Касније ће постати јасно да та последња процедура и није била узрок смрти (обојица су имали нулту крвну групу), него је током претходних 11 процедура код Богданова створено толико антитела да је организам одбацио чак и одговарајућу крв. То је све што се сада зна.

Стаљин је био много љут. Био је обећао десетине хиљада рубаља Богдановљевом институту за крв, а сада је дошао до закључка да су сви научници шарлатани који само траже паре.

Истини за вољу, совјетска хематологија је брзо напредовала управо захваљујући Богдановљевим напорима.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“