1. Ратна морнарица Русије доживела је највећи пораз у историји
Највећи пораз на мору у својој историји Русија је доживела у Цушимском мореузу између Јапана и Кореје 27. и 28. маја 1905. Тада је далеко надмоћнија јапанска флота са 89 бродова потпуно уништила Другу тихоокеанску флоту која је имала 38 ратних бродова.
Getty Images
Јапанци нису били само бројно надмоћнији. Већина јапанских бродова је била двоструко бржа од руских, модернија и боље опремљена. Поред тога, јапански морнари су имали далеко више ратног искуства.
У бици је потопљен 21 руски брод, 7 је заробљено, а 6 бродова је нашло уточиште у неутралним лукама где су затим интернирани. Само пар бродова је успело да се спасе.
После цушимске катастрофе Руска империја више није била војнопоморска суперсила. Неколико деценија након тога и сама реч „Цушима“ била је синоним за потпуни крах.
2. Црна Гора као савезница Русије наставила је да „ратује“ са Јапаном дуже од једног столећа
У знак захвалности Русији за њену дугорочну политичку и економску подршку кнежевина Црна Гора је такође објавила рат Јапану. То је био симпатичан гест, с обзиром да црногорске трупе нису упућене на Далеки исток у рат против Јапанаца (отишло је само неколико добровољаца).
Музеј Меиџи-Мура
Међутим, када су Русија и Јапан склопили мировни споразум 1905. године изгубили су из вида Црну Гору, тако да је она технички гледано остала у рату са Јапаном.
После Првог светског рата ова земља је ушла у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, која је касније променила име у Југославију. Кратко време је била „независна“ као Краљевина Црна Гора, италијанска марионетска држава у време Другог светског рата, али Јапан ту државу није признао тако да није склопљен ни мировни споразум.
Тек 2006. године, пошто се Црна Гора одвојила од Србије и поново се појавила на карти света као засебна држава, две земље су потписале одговарајуће документе и тако је званично окончан „рат“ после 101 године.
3. Русија није добила ниједну већу битку
Руске трупе нису добиле ниједну већу битку у Руско-јапанском рату. Ниједна офанзива није уродила плодом, па чак је и дуготрајна јуначка одбрана тврђаве Порт Артур завршена капитулацијом.
Getty Images
Па ипак, није свака епизода овог рата била катастрофална по руску армију. У бици код Мукдена (1905), највећој и најкрвавијој у целом рату, Јапанци су имали двоструко више губитака него Руси (погинуло је 15.000 Јапанаца и 8.000 Руса). Руска армија је морала да одустане од Мукдена и да се повуче, али су Јапанци ову битку третирали као „несигурну победу“ која је знатно пољуљала њихову борбеност.
Успех није постигнут у отвореној бици него лукавством руских војника. За време опсаде Порт Артура они су приметили да два јапанска ратна брода „Хацусе“ и „Јашима“ свакодневно патролирају истом маршрутом. Руски минополагач „Амур“ је искористио маглу и кришом минирао ту маршруту тако да су два поменута брода наредног дана уништена.
4. Јапански генерал који је заузео руску тврђаву извршио је самоубиство
Трећа јапанска армија на челу са генералом Ногијем Маресукеом држала је под опсадом руску тврђаву Порт Артур у кинеској провинцији Љаонинг од јула 1904. године. Тврђава се дуго бранила, све до 2. јануара 1905. У опсади су Јапанци изгубили 56.000 војника. Погинула су и два Ногијева сина.
Getty Images
Када је тврђава коначно капитулирала Маресуке је проглашен за јапанског народног хероја. Он је, међутим, те догађаје доживео сасвим другачије.
Генерал је после рата лично рапортирао јапанском цару Меиџију да је тврђава освојена, али је био потиштен, заплакао је и затражио опроштај због погибије толиких јапанских војника.
Маресуке је замолио владара за дозволу да изврши ритуално самоубиство сепуку. Меиџи није желео да окриви генерала, тако да је молба одбијена и Маресуке није могао да учини што је намерио, бар док је цар био жив.
Ноги Маресуке је наставио да живи обичним животом, постао је учитељ будућег цара Хирохита и градио болнице за рањене војнике и споменике јапанским и руским војницима који су погинули у рату.
Међутим, после цареве смрти Маресуке је сматрао да је слободан и да забрана више не важи, те је убрзо затим, 13. септембра 1912, извршио самоубиство заједно са својом супругом.