Како је Стаљин својом смрћу отерао у гроб десетине совјетских грађана

Тело Јосифа Стаљина, 03.07.1953. (фотографија је обојена касније)

Getty Images
Почетком марта 1953. године Совјетски Савез је оплакивао Јосифа Стаљина, немилосрдног лидера који је и данас најконтроверзнија личност у савременој историји Русије. Десетине хиљада људи су хтеле да виде тело свога вође, али власти нису добро организовале церемонију сахране и последице су биле трагичне.

Стаљин је умро од последица можданог удара 5. марта 1953. године у својој летњој резиденцији. Сутрадан је цео Совјетски Савез чуо званично саопштење преко радија. Са пуно туге у гласу спикер Свесавезног радија Јуриј Левитан је рекао: „Престало је да куца срце сарадника и следбеника генијалног Лењиновог дела, мудрог вође и учитеља Комунистичке партије и совјетског народа“.

Већина совјетских грађана је ту вест доживела као да је умрло њихово божанство. Било да су волели или мрзели свемоћног Стаљина, сви грађани СССР-а су претходних 30 година живели под његовим руководством и зависили од његове воље. Захваљујући брзој индустријализацији некадашња пољопривредна земља за неколико деценија је постала економска сила. Али биле су за то време и крваве чистке, била је и глад, био је и стравичан рат против нацистичке Немачке, и славна победа у том рату – све се то дешавало под будним Стаљиновим оком. А сада њега више нема!

Национална трагедија

Радници московске фабрике машина „Динамо“ слушају на радију вест о смрти Јосифа Стаљина.

За људе који су одрасли на званичној пропаганди његова смрт је била права катастрофа, горе него да им је отац умро. Цела земља је била у сузама. У наше време смо имали прилику да видимо нешто слично када је Ким Џонг Ил умро 2011. године и када су милиони грађана Северне Кореје хистерично плакали поводом његове смрти.

Анастасија Баранович-Поливанова, која је 1953. била студенткиња, пише: „На факултету сам видела шефицу унутрашње партијске организације, ридала је на сав глас и није могла да стоји на ногама... Професорка марксизма, иначе врло пријатна особа, је рекла: Ево, ако би ме неко питао сад шта ми је најдраже, рекла бих да је ћерка, наравно. И ако би ми рекао ’дај њу и он ће васкрснути’, ја бих пристала“.

Култ Стаљинове личности је био толико јак да су га оплакивали чак и сродници жртава његових репресија. „Мајка ми је испричала да су сви они плакали када су сазнали за Стаљинову смрт. Плакала је и она иако је била дете, јер се осећала беспомоћно и бесмислено, јер је живот изгубио смисао... И моја бака је плакала, што ми је изгледало посебно чудно с обзиром да је мој деда репресиран“, сећа се Тина Канделаки, руска телевизијска водитељка грузијског порекла.

Повод за славље

Наравно, нису сви били хипнотисани Стаљиновом харизмом и пропагандном машинеријом, поготово они који су на својој кожи осетили Гулаг или су због лажних оптужби депортовани у Сибир. Они су Стаљинову смрт доживели као ослобођење.

Март 1953, сандук са Јосифом Стаљином (1879-1953) носе (здесна налево) Лаврентиј Берија (1938-1953), премијер Георгиј Маленков (1902-1988), генерал Василиј Стаљин, Вјачеслав Молотов (1890-1986), маршал Николај Булгањин (1995-1975), Лазар Каганович (1893-1991) и Н. Шверник из Дома синдиката, Москва.

„Били смо у Сибиру, близу Нориљска (2.800 км североисточно од Москве) и копали јаму за темељ“, каже Анатолиј Баканичев, који је послат у логор зато што је у рату био немачки заробљеник. „Забијао сам пијук у пермафрост када одозго зачух глас другог логораша: ’Тоља, излази одатле, проклетник је мртав!’ Сви логораши су се радовали и то је било приметно. Неки су чак викали: ’Ура!’ када су чули ову вест“.

Смртоносни стампедо

Док су се логораши у Сибиру тихо радовали, руководиоци партије у Москви су организовали церемонију сахране. То није био лак задатак с обзиром да је почетком 1950-их телевизор био ретка појава у СССР-у па су хиљаде људи желеле да искористе последњу прилику и виде Стаљина, макар и у мртвачком сандуку. Зато је народ и нагрнуо у правцу Дома синдиката у центру Москве где је било изложено тело њиховог вође.

У центру Москве су обележене линије које се нису смеле прелазити. Чувала их је војска и милиција користећи и возила у циљу одржавања реда. Међутим, 6. марта 1953. године велике гомиле народа су похрлиле на Трубни трг из уског Рождественског булевара и стигле до трга који су делимично блокирали кордони камиона и обезбеђење на коњима.

Репродукција фотографије. 9. март 1953. Московске улице за време Стаљинове сахране.

Ту није било места за све који су хтели да прођу, а нико није могао да се врати јер је народ надирао. „Гомила је постајала све гушћа и носила вас тако да ништа нисте могли учинити. Ако бисте хтели да се зауставите не бисте могли“, каже Јелена Закс која се тада нашла у гомили. Она је, додуше, имала среће. Када је пролазила поред сигурносне ограде један војник ју је ухватио и извукао из гомиле. Можда јој је он и живот спасао.

Многи други су имали мање среће. „Људи у гомили су стењали и запомагали... неки су изгубили живот када су наишли на стуб уличне светиљке или камион. Мој деда који је био тамо испричао ми је како је у једном тренутку чуо необичне звуке под ногама, као да је гацао по нечему. Погледао је доле и угледао људска црева“, прича телевизијски новинар Антон Хреков. Наредног јутра су многи морали да траже своје ближње у болницама и мртвачницама.

Стаљин у мртвачком сандуку.

Данас, након 66 година, није познато колико је људи тога дана изгубило живот. Процене варирају од неколико десетина до неколико хиљада жртава, а званична статистика је државна тајна...

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“