Како је Стаљин својом смрћу отерао у гроб десетине совјетских грађана

Стаљин је умро од последица можданог удара 5. марта 1953. године у својој летњој резиденцији. Сутрадан је цео Совјетски Савез чуо званично саопштење преко радија. Са пуно туге у гласу спикер Свесавезног радија Јуриј Левитан је рекао: „Престало је да куца срце сарадника и следбеника генијалног Лењиновог дела, мудрог вође и учитеља Комунистичке партије и совјетског народа“.

Већина совјетских грађана је ту вест доживела као да је умрло њихово божанство. Било да су волели или мрзели свемоћног Стаљина, сви грађани СССР-а су претходних 30 година живели под његовим руководством и зависили од његове воље. Захваљујући брзој индустријализацији некадашња пољопривредна земља за неколико деценија је постала економска сила. Али биле су за то време и крваве чистке, била је и глад, био је и стравичан рат против нацистичке Немачке, и славна победа у том рату – све се то дешавало под будним Стаљиновим оком. А сада њега више нема!

Национална трагедија

Радници московске фабрике машина „Динамо“ слушају на радију вест о смрти Јосифа Стаљина.

Sputnik

За људе који су одрасли на званичној пропаганди његова смрт је била права катастрофа, горе него да им је отац умро. Цела земља је била у сузама. У наше време смо имали прилику да видимо нешто слично када је Ким Џонг Ил умро 2011. године и када су милиони грађана Северне Кореје хистерично плакали поводом његове смрти.

Анастасија Баранович-Поливанова, која је 1953. била студенткиња, пише: „На факултету сам видела шефицу унутрашње партијске организације, ридала је на сав глас и није могла да стоји на ногама... Професорка марксизма, иначе врло пријатна особа, је рекла: Ево, ако би ме неко питао сад шта ми је најдраже, рекла бих да је ћерка, наравно. И ако би ми рекао ’дај њу и он ће васкрснути’, ја бих пристала“.

Култ Стаљинове личности је био толико јак да су га оплакивали чак и сродници жртава његових репресија. „Мајка ми је испричала да су сви они плакали када су сазнали за Стаљинову смрт. Плакала је и она иако је била дете, јер се осећала беспомоћно и бесмислено, јер је живот изгубио смисао... И моја бака је плакала, што ми је изгледало посебно чудно с обзиром да је мој деда репресиран“, сећа се Тина Канделаки, руска телевизијска водитељка грузијског порекла.

Повод за славље

Наравно, нису сви били хипнотисани Стаљиновом харизмом и пропагандном машинеријом, поготово они који су на својој кожи осетили Гулаг или су због лажних оптужби депортовани у Сибир. Они су Стаљинову смрт доживели као ослобођење.

Март 1953, сандук са Јосифом Стаљином (1879-1953) носе (здесна налево) Лаврентиј Берија (1938-1953), премијер Георгиј Маленков (1902-1988), генерал Василиј Стаљин, Вјачеслав Молотов (1890-1986), маршал Николај Булгањин (1995-1975), Лазар Каганович (1893-1991) и Н. Шверник из Дома синдиката, Москва.

Getty Images

„Били смо у Сибиру, близу Нориљска (2.800 км североисточно од Москве) и копали јаму за темељ“, каже Анатолиј Баканичев, који је послат у логор зато што је у рату био немачки заробљеник. „Забијао сам пијук у пермафрост када одозго зачух глас другог логораша: ’Тоља, излази одатле, проклетник је мртав!’ Сви логораши су се радовали и то је било приметно. Неки су чак викали: ’Ура!’ када су чули ову вест“.

Смртоносни стампедо

Док су се логораши у Сибиру тихо радовали, руководиоци партије у Москви су организовали церемонију сахране. То није био лак задатак с обзиром да је почетком 1950-их телевизор био ретка појава у СССР-у па су хиљаде људи желеле да искористе последњу прилику и виде Стаљина, макар и у мртвачком сандуку. Зато је народ и нагрнуо у правцу Дома синдиката у центру Москве где је било изложено тело њиховог вође.

У центру Москве су обележене линије које се нису смеле прелазити. Чувала их је војска и милиција користећи и возила у циљу одржавања реда. Међутим, 6. марта 1953. године велике гомиле народа су похрлиле на Трубни трг из уског Рождественског булевара и стигле до трга који су делимично блокирали кордони камиона и обезбеђење на коњима.

Репродукција фотографије. 9. март 1953. Московске улице за време Стаљинове сахране.

Sputnik

Ту није било места за све који су хтели да прођу, а нико није могао да се врати јер је народ надирао. „Гомила је постајала све гушћа и носила вас тако да ништа нисте могли учинити. Ако бисте хтели да се зауставите не бисте могли“, каже Јелена Закс која се тада нашла у гомили. Она је, додуше, имала среће. Када је пролазила поред сигурносне ограде један војник ју је ухватио и извукао из гомиле. Можда јој је он и живот спасао.

Многи други су имали мање среће. „Људи у гомили су стењали и запомагали... неки су изгубили живот када су наишли на стуб уличне светиљке или камион. Мој деда који је био тамо испричао ми је како је у једном тренутку чуо необичне звуке под ногама, као да је гацао по нечему. Погледао је доле и угледао људска црева“, прича телевизијски новинар Антон Хреков. Наредног јутра су многи морали да траже своје ближње у болницама и мртвачницама.

Стаљин у мртвачком сандуку.

Getty Images

Данас, након 66 година, није познато колико је људи тога дана изгубило живот. Процене варирају од неколико десетина до неколико хиљада жртава, а званична статистика је државна тајна...

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!